Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

ЈЕДНОГ JЕСЕЊЕГ ДАНА НА ДРУМУ

Павел Вежинов

web

Бела столица није имала наслон и осећао сам како ми трну леђа. Овде сам већ цео сат а он се није померио у свом тесном кревету. Можда су баш зато чаршави глатки, као да у њима не лежи човек већ мртвац.

- Нема смисла - каза он уморно. - Ова прича је бесмислена...

Пожелех да му одговорим али осетих да немам снаге. Мало заћута а затим настави невезано:

- Све што називамо субјективним животом у ствари је сасвим нереално. Као што су нереални облаци који се одражавају у мирном језеру. Ако се језеро заталаса и одраза нестане, то не значи да су нестали и сами облаци... Све што се догодило на његовој површини јесте смрт без значаја...

- Ипак, треба живети - одговорих невезано.

- Зашто?

- Јер је тако нормално...

- Вероватно си у праву! - одговори ми колебљиво. - Нормално, али невесело. Настајеш ни из чега, постојиш и опет се претвараш у ништа... Другачије би било, разуме се, кад би било некаквог циља којим ће се реализовати твој лични став...

Ја ућутах. Велика бела соба полако потамне а негде у даљини се зачу тутњава. Само његово лице остаде једнако бело, са чистим, глатко избријаним образима, са зарђалим капцима који су трептали. Он погледа ка прозору и тихо рече:

- Ускоро ће бура, треба да кренеш...

- Нема везе - одговорих. - Колима сам, неважно је...

- Немој, пођи... Пут ће постати клизав, опасно је...

И заиста, као да више није имало смисла да остајем. Осећао сам како започиње да се распада и оно мало што сам са толико труда био изградио. Устадох и храбро му пружих руку, али он се само тромо осмехну и не пружи ми своју.

- Иди, иди!...

Доктор Веселинов је био у свом кабинету, нагнут над рендгентске снимке. Овај коју држи у руци ко зна зашто подсећао ме је на удаљену галаксију расејану по црном мраку.

- Има ли напретка? - упита он не подижући главу.

- Мислим да има - одговорих несигурно.

- На крају крајева, треба га некако убедити - рече. Операција је ипак нека шанса. Макар минимална!...

- Да, знам - рекох.

Тек сад он се поздрави са мном и погледа ме необичним очима боје зејтина...

- Сада рачунам само на вас... Не може се говорити о његовој вољи...

Изађох напоље с душом отежалом од болничких мириса и узбуђења. Над кањоном је заиста било пуно црних олујних облака, али ја на њих нисам био обратно пажњу. Кратки, нервозни вртлози плесали су по цементираном дворишту и прашином заливали мој ауто. Чим кренух. падоше прве капи крупне и снажне као меци. Тек тад се сетих да су ми гуме потпуно излизане. То ме не забрину посебно осећао сам малаксалост и потиштеност после тешког разговора. Изађох у рикверц и полако кренух по стрмини.

Олуја ме сустиже код првих километара. Била је то позна септембарска олуја, испуњена тутњавом и грмљавином. По предњем стаклу су се сливали такви потоци воде да сам био принуђен да се зауставим. Скренух колима до црвенкасте пешачке стазе и угасих мотор. Киша је и даље пљуштала, са свих страна разлегала се грмљавина. Познавао сам те олује у Искарском кањону; некад сам их волео. Ипак, добро сам урадио што сам се зауставио. Асфалтом је као по речном кориту текла црна вода која би с времена на време блеснула мртво одражавајући муње. С друге стране асфалта, неспутана, текла је црвена пропаст из које су се ширила испарења. С места на којем сам се налазио нисам видео њено дно, али био сам сигуран да би тамо доле мој ауто био само детиња играчка.

Отворих прозор са стране и мало се померих од волана да ме киша не кваси. Запалих цигарету и наслоних се на седиште. Осећао сам се одвратно - није ме напуштала мисао о смрти. Он се био помирио с тим и то је било најстрашније. Никако ми није било јасно шта значи то - помирити се са смрћу - нисам имао осећај за то. Одећа ми је још увек испуштала онај одвратни мирис санаторијума, осећао сам да ми се повраћа. Шта ће се догодити ако одједном кренем ка провалији? Свако би то назвао безумљем. А зашто онда све што радимо током свог постојања не би било безумље? Ето, то је можда оно што у својој души носи мој пријатељ. Стресох се у раменима и пожурих да затворим прозор.

Најзад се олуја некако умирила. Још увек је падала слаба киша ношена ветром, мутна и сива. Опет укључих мотор. Тамо, негде далеко на западу, у густој маси облака сигурно се отворио неки прозорчић, јер асфалт постаде ружичаст. Полако кренух уз стрмину постепено убрзавајући. У том тренутку потпуно заборавих на моје гуме које су тако пријатно шиштале по наквашеном асфалту. Уоколо све постаде ружичасто; црвенкасте постадоше и брезове шумице које су расле по падинама планине.

Не прођох ни два километра кад први пут спазих човека. Уочих га издалека - кретао се левом страном пута, благо погрбљен и уморан, потпуно сам сред околне дивљине. Посматрајући га с леђа учини ми се да је старији човек, готово старац. Био је мршав, одело изношено, у мршавом врату осећало се напрезање старог вола који безнадежно вуче своја кола. Кад му се приближих, приметих да је обучен у грубе изношене панталоне и јакну од цираде. На леђима је носио прљав, полупразан ранац који му је висио на крстима као зелена, од кише откинута крушка. Већ сам га био мимоишао када неочекивано и за себе стадох. Раније сам често у кола примао непознате људе, али то већ одавно нисам радио. Нисам желео да верујем да сам постао равнодушнији, постао сам лењ. Међутим, овом приликом се ипак зауставих. Осетих како због наглог кочења кола почеше да се клизају, али опет не обратих пажњу на то. Не журећи се, отворих врата и погледах назад према старцу. То и није био старац, јер му није било ни шездесет година. Као што сам и наслутио, лице му је било мршаво, изборано силним борама, скоро грубо, као лице старих скупљача печурки који током свих сезона лутају овим шумама. Човек ме у пролазу погледа п настави својим путем; вероватно није помислио да сам се зауставио због њега. Мој први утисак је био да није пуно мокар, вероватно се био склонио од олује.

- Пењите се - рекох. - Надам се да идемо истим путем... Он сажаљиво погледа своју каљаву обућу.

- Испрљаћу вам ауто...

- Нема везе, пењите се...

Човек се колебљиво приближи колима. Окренух се и отворих му задња врата. Моју пажњу још једном привуче дугачка јакна која је била скоро сува.

- Хвала - рече тихо и седе на задње седиште.

Али не скиде свој ранац - то ми такође привуче пажњу. Вероватно се плашио да ће га заборавити кад буде излазио из кола, а с њим и печурке. Или пак никад није улазио у кола и није имао ту навику.

- Куда идете? - упитах га, тек толико да нешто кажем. Човек ми не одговори одмах.

- Никуда посебно - одговори он. - Идем тамо где ме однесе ветар...

То су биле једноставне речи, али ме ипак изненади тон. Такав префињен и култивисан глас могао би да припада најмање неком бившем гимназијском професору.

- Утолико боље - одговорих. - Јер ја идем само до Влада Тричкова...

- Да, знам - рече човек. - Ви тамо имате викендицу...

- Извините, да се ми не познајемо?... Ја слабо памтим лица.

- О, не - ви ме не познајете - одговори он. - Али ја сам вас једном видео са вашом ваздушном пушком...

Би ми непријатно. Заиста сам пре две године купио пушку за сина и нисам се смирио док нисам уништио све врапце у околини. Та ме успомена притискала и како је време пролазило бивало ми је све теже.

- Да, тачно је - промрмљах незадовољно. - Тада ме било ухватило неко лудило...

Имао сам осећај да ми се човек иза леђа смеје. Покушах Да га погледам у ретровизору, али њега није било у видном пољу.

- Та ће страст код људи изгледа последња да нестане продужи он тихо.

- Која страст?

- Та, да се убија.

Глас му је звучао мекано и у њему није било прекора. Па, било би претерано рећи убиство. То је лов, у ствари.

- Јесте, лов - сложи се он - али, на крају крајева, ипак одлази неко живо биће...

Окренух се и погледах га. Учини ми се тужнији и уморнији; очи су му расејано гледале кроз стакло.

- Да ви нисте вегетаријанац? - упитах га глупо.

- Нисам. Па опет, не умем да схватим смисао. Пре пар година мучили смо коње и одртавеле их давали касапима. А земља је била пуна коња. Сада смо их заменили тракторима... И шта су коњи добили тиме? Ништа, наравно... Можда ће кроз којих десетак година коњи живети само у зоолошким вртовима...

- Јесте, жалосно, али тако је - одговорих.

- Како да не! Определити се шта је добро у природи страшно је компликовано...

Никад од наизглед тако простог човека не бих очекивао овакве одговоре. И одједном ми би необично што до сада ништа нисам чуо о њему. Ако живи негде у околини, а изгледа да је тако, како то да је остао непримећен? У сваком случају, овај човек изгледа тајанствено.

- Да ли живите у близини? - упитах га.

- Па, не баш.

- Имам утисак да сте изашли из неке куће у близини...

- Не, не. А зашто?

- Одећа вам је била скоро потпуно сува кад смо се срели.

- Да, потпуно сам заборавио да се бавите крими причом - одговори он у шали.

- Ово је заиста било превише. Окренух се и погледи нам се поново сусретоше. У том тренутку учини ми се да никада до сада нисам видео тако миран и проницљив поглед. Одједном, у очима му нешто задрхта.

- Пазите! - викну он.

У гласу му није било страха; ја се не тргох. И већ следећег тренутка осетих да су се кола оклизнула. Брзо се окренух напред. Управо сам силазио низ дугачку и доста стрму низбрдицу коју су ублажавале кривине. Сада су кола јурила наниже без икакве контроле. Нисам успео ни да се померим. И раније ми се догађало да се потпуно укочим. Седео сам за воланом и нисам осећао ништа ни страх, ни помисао, ни предосећај. Схватих само то да ауто силази с пута п лети у провалију.

Лети као да је најтачнија реч. Памтим да нисам успео ни очи да затворим ишчекујући страшан удар. Одједном с ужасом схватих да уместо да слети у понор, ауто подиже нос и као плава птица лети над безданом. Чврсто сам држао волан, ауто скрену у кривину а затим се врати над пут и меко, скоро неприметно, гумама додирну асфалт.

На трен сам остао укочен. И прва мисао, разуме се, била је да сањам. Али не - ни по чему није било као у сну. Памтио сам све, јасно сам видео прљави асфалт, опало лишће, воду која се сливала низ брдо. Спазих и птице слетеле на телефонске жице, потпуно јасно зачух писак воза који је улазио у клисуру. Али јасније од свега видео сам бездан с десне стране и мутну воду реке замућену после олује. Није то био сан, можда халуцинација. Не, не знам за халуцинације у нормалном и свесном стању.

У том тренутку сасвим сам био заборавио на човека иза мојих леђа. И одједном зачух његов спокојан и тих глас:

- Не, нема потребе да се узбуђујете... Све што се догодило нормално је и стварно...

Тргох се и окретох. Мирно је седео на свом месту као да се ништа није догодило.

- Како то стварно?

- Постоји стварно! - одговори ми он озбиљно. - Ви сте културан човек, зар не знате како се зове оваква појава?

- Ствар је у томе што оваква појава не постоји - одговорих, иако још увек нисам дошао себи. - Или бар живи човек то није до сада видео...

- Не будите толико сигурни... Јесте ли чули за левитацију?

- Наравно да јесам, али то је нека факирска превара... И, осим тога, сумњам да то раде с аутомобилима...

Непознати се осмехну.

- Да, са колима је теже, али је принцип исти...

- Желите да кажете да се разумете у антигравитационе силе?

- Да, нешто мало...

- Али за то је сигурно потребна огромна енергија промрмљах неповерљиво.

- Енергија се не троши оним што људи знају о њој... Оно што људи знају! Шта жели да каже тим речима?

Зар он није човек? Какав значај има много речи кад чињенице остају чињенице? Пред очима су ми још увек били блатњави трагови аутомобила који су се заустављали на рубу бездана. И уместо да будем негде доле разбијен у комаде, ја сам мирно стајао на путу, свега пар метара од места невероватног инцидента. Нисам човек са предрасудама, признао бих да и ђаво постоји, само кад бих га видео својим очима. Ипак, човек иза мене личио ми је на све, само не на ђавола.

- Јесте ли то урадили због мене? - упитах поново.

- Не баш... Али ви сте се оклизнули због мене. Да се нисам попео у ваш ауто, ово се можда не би догодило...

- Он се окрете и рече:

- Хајде да идемо!

Ћутећи окренух кључ да упалим ауто и тек тада ми би јасно да аутомобил нисам ни гасио. Убацих у брзину и споро кренух. Руке су ми још увек благо подрхтавале. Прешавши којих стотинак метара проговорих поново:

- У ствари, сваки човек с оног света, ма шта био, потајно у себи верује у чудеса... Тек сам сада јасно схватио где се крије разлог за то. То је стога што не може да се помири са смрћу...

- То и није неко чудо одговори он. Нити пак него богатство. Бесмртност свести није проблем постојеће и могуће природе. Проблем је негде другде...

- А где тачно?

- Много желите да знате узврати он шаљивим тоном. Проблем је у самом постојању...

- Јесте ли ви човек с овог света? упитах га изненада. Он заћута за трен.

- Биће интересантније да чујем ваше мишљење о том питању.

- Изгледа потпуно невероватно. Оно што сте урадили, људи ће моћи да раде кроз сто година...

- Оптимизам није лоша ствар. Али, опет ми не изгледа да ће успети тако брзо.

- Онда сте ви изасланик неке друге цивилизације?

- Логично је да размишљате тако!

- Зар није тако?

- Зашто ме то питате, верујте својој логици...

- А зашто ми не одговорите директно?

- Одговор је једноставан рече он. Трудим се да се макар формално придржавам инструкција које су ми дате.

- Да, јасно! - сложих се.

Неко време путовали смо ћутке али ми је мозак све време грозничаво радио. А опет, интересантно како се брзо човек мири са необичним чињеницама, само ако поверује у њих. Изгледало је да сам заиста поверовао, иако ми се разум још увек супротстављао. Киша је била престала и по први пут откако је почела олуја у мом правцу су се кретала два камиона. То као да ме охрабри те поново упитах:

- Куда ви идете, заправо?

- Рекао сам вам, кружим наоколо...

- Желите да будете мој гост?

- Зашто да не? Људи као ја никуда не журе.

Били смо близу Владе Тричкова. Већ смо примећивали људе; поред пута је боса девојчица на краткој узици водила крупну белу козу. Као и увек, пред малом гостионицом било је паркирано неколико камиона а изнутра се чула ларма. Скретох десно и узани нераван пут одведе ме до капије моје викендице.

- Стигли смо! прозборих с олакшањем.

Сиђосмо и пођосмо стазом. Пустих га намерно да уђе први. Ходали смо међу ниским гранама дрвећа које нас је додиривало влажним лишћем. Крупне глисте, ружичасте и опране земљом, пузале су на све стране и ја приметих да их он пажљиво прескаче. Боже! Врло обичан човек, заиста! На њему је све било земаљско, свакодневно изношена обућа, избледеле штофане панталоне, чак и ранац у којем је крио своје необичне тајне. Ни у сну ми није пало на памет да ћу срести управо таквог представник звезданих светова.

У холу он скиде ранац и стави га крај удобне столице на коју је сео. Ја седох преко пута. У том тренутку нисам осећао ни збуњеност, ни неспокојство, чак ни респектовање, као да ми је у кућу дошао стари пријатељ. Већ сам могао да га посматрам право у лице, иако од тога нисам имао никакву корист а и оно је било нормално као и све друго код њега. Био је човек од крви и меса од седих длака у бради до риђих капака који су губили боју. Одједном ме обузе осећај да сам жртва неке мистификације.

- Шта желите да попијете? упитах.

- Може ли чаша домаћег сока од парадајза одговори ми мирно.

И заиста, имао сам у фрижидеру домаћи сок од парадајза.

- Са мало вотке?

- Не, чист...

- Знате ли шта још имам у фрижидеру?

- Прилично је пун одговори он шаљиво. Али, поред осталог, имате и тањир са прженом рибом.

То је било потпуно тачно. Рибу сам нахватао пре неколико дана, негде у близини врела Искрецке реке. Сам сам је пржио, иако сам нисам успео да је поједем.

- Одлично! рекох обрадован. Да и њу изнесем?

- Не, не, хвала, нисам гладан.

- Уосталом, и ви сте попут мене од крви и меса... и ви сигурно понекад огладните...

- Па, није баш тако. Ово што видите, рекао бих, пре је имитација.

- Како то да схватим?

- Баш тако!

Он поче да се концентрише, подиже десну руку и дланом удари о округли сто између нас. Али, уместо да се огласи прасак ударца, рука мирно прође кроз тврду материју као да је бестелесна. Гледао сам га збуњено. Не знам због чега, али ово је на мене оставило већи утисак него невероватно маневрисање мојим колима над провалијом.

- Сада сте се уверили која необична својства може да поприми материја - рече он шаљиво. - Од ње се заиста може направити свашта...

- Читао сам негде да је то немогуће - промрмљах збуњено.

- И ја сам читао - осмехну се он. - Вама је немогуће. Као што ми не можемо безброј других ствари. Али је у космосу све могуће. Осим да се створи супстанца, наравно. Она постоји и тиме је све речено.

- Ја заћутах; у том тренутку ни једне мисли није било у мојој глави.

- Шта је са соком од парадајза?

Устадох и ћутке одох до кухиње. Кад отворих фрижидер, најпре спазих моје рибе. Узех два паковања сока од парадајза, две чисте чаше п вратих се у предсобље. Непознати је још увек седео за столом и замишљено гледао кроз широки прозор. Док сам отварао сок, он је ћутао а ја сам имао осећај да није у просторији. Налих парадајз и подигох своју чашу.

- Да се куцнемо! Макар и са соком од парадајза...

- Да се куцнемо! - сложи се он.

Чаше звецнуше; он своју принесе испуцалим уснама. И учини ми се да је испи са пуним уживањем.

Сада ћу вам поставити једно непријатно питање огласих се. - Ако сам добро разумео, ви сте овде на земљи како бисте помагали нашој цивилизацији вашим знањем. А зашто? Да бисте нас контролисали?...

- Не ради се о томе. Контролисати вас, помагати вам то је исто, мешамо се у ваше ствари. Ми то никада нећемо учинити. Ја сам овде једноставно као један обичан посматрач и непристрасни информатор нашој цивилизацији...

Ко зна зашто, ово ме нимало не изненади.

- Тако сам и мислио - промрмљах. Он ме погледа радознало:

- А зашто?

- Најлогичније је - наставих. - У бескрају космоса треба остварити практично бесконачно много комбинација материје. И наравно, невероватно је да само овде, на нашој малој планети, постоји та једина комбинација коју зову човеков разум. По мени то је потпуно апсурдно.

Осмехну се једва приметно.

- Зар није тако? - упитах зачуђено.

- Ништа, причајте...

- Па, добро, наша цивилизација постоји само неколико хиљада година и упркос томе то је моћна цивилизација. А да постоји неколико милиона година? У оквиру те логике немогуће је да негде у васиони не постоје неке друге цивилизације огромних могућности. За њих не би требало да постоји проблем да контактирају с нама. Пуно пута сам се питао зашто се то догађа, зашто смо тако изоловани и усамљени на нашој малој планети?

Заћутах и погледах га ишчекујући одговор. И он је ћутао и споро, скоро несвесно климао главом.

- Морам вам рећи да ваша логика није без основа - рече напокон. - Упркос свему, произвољна је. Даћу вам један прост пример. Ако се могућности, као што ви кажете, комбинују, требало би да постоји и оваква комбинација - једна галаксија са једном људском цивилизацијом.

А зашто да не? - упитах лакомислено.

- Па, онда пропада ваша теорија о обавезним контактима.

Да, био је сасвим у праву.

- И, осим тога - настави непознати - не морате сваком разуму да приписујете особине земаљског разума. Могао би постојати разум који се мимоилази са вашим земаљским разумом који вас не примећује али не обраћа пажњу на вис. Или вис примећује али нисте његов циљ. Зар ви примећујете мраве који ринтају у вашој башти, иако знате да су жива бића? Покушавате ли нечим да им помогнете?

- Они немају разум!

- Ко вам је то рекао? Није баш тако као што мислите. А можда је савршенији од вашег с тачке гледишта оног што ви, људи, називате развој. Осим тога, ви говорите уопште о сазнању у космичким оквирима а да нисте у стању да ми кажете ни једну једину његову трајну и општу особину. Може се, на пример, претпоставити да је најсуштинскија особина разума његова непостојаност. Или његово самоуништење у одређеним етапама развоја. На тај начин отпада и ваша основна тврдња о његовом бескрајном усавршавању у огромним временским периодима.

- Да, заиста, у праву сте - одговорих збуњено. - Иако сама чињеница вашег присуства не говори у корист таквих закључака.

- Ја не говорим о чињеницама, већ о вашој логици.

- Онда бих волео да говоримо о чињеницама - рекох. Он опет климну главом.

- Нажалост, управо о томе не можемо да разговарамо.

- А зашто? - упитах нервозно.

- Ово могу да вам кажем... Ви сами треба да стигнете до свог знања. И својим моћима да пређете тај пут. Не можете замислити, али управо је то смисао човековог земаљског постојања.

Глас му је био тих, али дубок, с неким посебним звучањем и мени први пут паде на памет да то и није прави људски глас.

- Изгледа да сте у праву - казах. - То што кажете могу да замислим. Али не разумем ваш морал. На крају крајева, ви живите међу нама, гледате наша страдања, неправде, насиље, гледате како се понекад вртимо несрећни и беспомоћни у зачараном кругу свог незнања. И у исто време вероватно јасно откривате да је лако помоћи свему што је добро и правично. А не чините то. Зар то не баца тамну сенку на ваше постојање?

Погледа ме некако посебно:

- Онда замислите да у нашем моралу има више разума него осећања.

- То тешко могу да замислим. Ви живите међу нама. Како код вас могу да не изазову морално згражавање неке ствари на које смо се свикли. Рат, на пример. Замислите да се сутра наше човечанство суочи са атомским самоуништењем. Зар ћете то дозволити?

- Не, наравно! - каза он озбиљно. - Сами треба да проживите кризу. Ако вам на вештачки начин засметамо у томе, нећете задобити имунитет и следећи пут страдаћете од веће катастрофе.

Тужно климнух главом.

- Да. има ту логике! А опет не могу да је прихватим. Зашто нам макар не помогнете у патњама за које нисмо криви? Спасите нас макар рика... Или туберкулозе.

- Већ сам вам одговорио - рече намрштивши се. Паметнији од мене знају шта вам је потребно. Ја немам права ништа да мењам.

Неочекивано ми једна мисао прође кроз главу:

- Онда помогните мом пријатељу! Сложићете се да један једини случај мешања никако не може да промени историјски пут људског развоја.

Он се ћутећи наслони дубље у столици. Учини ми се да се у том тренутку колебао.

- Немам права да то учиним! - рече благо намрштен.

- А зашто сте мени помогли? Зашто сте ме спасили смрти?

- Јер сам у тренутку помислио да ћу за то бити крив ја. А нормално да ми није дозвољено да будем крив.

Обузе ме осећање беспомоћности. Заћутах. Ћутали смо обојица. Напољу се већ смрачило, али у соби је било једнако светло, са природном дневном светлошћу. Ма колико то било необично, не обратих пажњу.

- Али се ви ипак мешате у земаљске ствари - рекох. Написаћу све што ми се данас догодило.

- То није никакав проблем - осмехну се он. - Само за један трен могу да вам избришем из сећања све чега не желим да се сећате.

- Хоћете ли то заиста да учините? - тргох се.

- Не, наравно. Пишите шта вам драго. Ионако нико вам неће поверовати.

- Можда неће веровати у оно што ми се догодило. Али вероваће у истине које садржи.

- Те су истине људима одавно познате. Ја вам нисам открио Америку.

То су биле последње речи којих се сећам. Пробудих се у свануће. Спавао сам обучен у фотељи у којој сам синоћ седео. Или, тачније, на том месту сам био успаван. Непознати ме покрио лаганим ћебетом и, наравно, нестао. Али ја сам се свега сећао; није дирао у моје сећање. Устадох и отворих прозор. Сунце још није изашло иза врхова преко пута али цело двориште преда мном било је потопљено у нежну светлост. У дну дворишта, као мале беле планете, светлеле су хризантеме. Било је тихо, ни један лист на дрвећу није се померао. Само је роса неприметно блештала својим још увек мутним блеском. Не знам у ком је он свету живео, али наш свет изгледао је неизмерно леп. И можда му је то била једина награда овде у самоћи.

Неколико сам дана живео као у сну. Радио сам, наравно, али све што је излазило на бели лист хартије изгледало ми је испошћено и безукусно, као трава. Манух се писања и дохватих неку књигу. Али ни то није помогло. На крају, у недељу, упалих кола и споро се спустих тесним коловозом. Изађох на пут и скренух лево - у правцу санаторијума, иако нисам желео да о томе размишљам. Што сам више одмицао, то ме је тресла јача грозница; осећао сам како ми колена почињу да клецају.

И поред тога, све јаче сам притискао папучицу за гас, кола су летела, са старим и истрошеним гумама. Убрзо прођох поред места удеса али се не зауставих. Унутрашња нестрпљивост просто ме пекла.

Чак и не памтим како сам стигао до санаторијума. Закуцах на бела врата доктора Веселинова и уђох не чекајући одговор. Као и увек, лекар је седео на свом уобичајеном месту са рентгенским снимцима у рукама. Гледао је право у мене. Деловао је збуњено.

- Десило се нешто невероватно! - рече он гласом који једва препознах.

Осетих како се огромно олакшање као туђа крв расипа мојим крвотоком.

- Тако значи! А шта то?

- Ваш пријатељ је оздравио.

- Како то - оздравио? - изненадих се лицемерно.

- Па, оздравио је. Као да никад није ни боловао... Имам осећај да су му плућа потпуно обновљена.

Не погледах његове снимке; то је било непотребно.

- То не може бити! - рекох ја. - Вероватно сте помешали снимке...

- Како не може бити! То су чињенице! - одговори он узбуђено. - Ово су већ други по реду снимци; све је урађено под мојом контролом.

Помислих да је најбоље да ћутим. Он ме погледа збуњено, глупо трепћући опрљеним капцима.

- Колико сутра даћу научно саопштење! - рече он раздражено. - Колеге ће бити шокиране.

- Нећете дати никакво саопштење - осмехнух се.

- Зашто? - трже се он.

- Јер не може бити научно. Ви ћете јасно и једноставно да саопштите једну чињеницу коју нећете моћи објаснити.

Он се намршти, али заћута.

- И друго - што је важно - чак и да саопштите ту чињеницу, будите сигурни да вам нико неће веровати.

- Како неће веровати? - каза он узбуђено. - Имам снимке...

- Глупости, снимци. Видели сте бар двадесет снимака "летећих тањира", па зар им верујете?

Он опет поче глупо да трепће:

- Да, али... за разлику од њих ја имам поново здравог човека.

- Будите сигурни да вам ни то неће помоћи.

- Зар ни ви не верујете?

- Наравано да вам верујем. Али други неће поверовати. Па ви сте научни радник, зар вам није јасно да се тако нешто не може догодити? Све ваше колеге помислиће или да сте луди или да сте лажов. Наравно, ово друго је вероватније и уједно непријатније.

Тек сад престаде да трепће. Сада је деловао потпуно отрежњено. Крадомице сам га посматрао како ћути и размишља, како његов здрави, сурови ум скоро пуца под здравом логиком.

- Знате ли да сте потпуно у праву! - каза с олакшањем. - Наравно да једна чињеница није никаква чињеница...

- А где је сада он?

- Ко? - упита он расејано.

- Мој пријатељ.

- Стао је на ноге. Наравно. Малопре се шетао парком.

Само ме пар корака делило од отвореног прозора. Од мах га приметих стајао је усправно крај једног декоративног жбуна и држао нешто бело што је личило на птичје јаје. Разгледао га је пажљиво, с времена на време нежно би га загребао ноктом.

- Шта радиш тамо? - викнух с прозора.

Он се трже и окрену. Лице му нимало није личило на оно које сам оставио пре неколико дана.

- Ништа - одговори он збуњено.

- Шта држиш у руци?

- Пужа.

- Одмах га врати тамо где је био - рекох узбуђено. Чујеш ли?

- Зашто?

- Зато што ти то ја кажем! Хајде, брже!

Не противећи се више, он се окрете и поче пажљиво да ставља пужа на једну грану жбуна. Али кад подиже руку, пуж се скотрља и паде на земљу. Он се сагну.

 

 


Павел Вежинов (1914-1983). Право име Никола Јелжев Гугов. Рођен је 9.11.1914. у Софији. Завршава гимназију у родном граду (1938) и филозофију на Софијском универзитету (1944). Као војни кореспондент учествовао у рату (1944-1945). После Другог светског рата уредник је у разним књижевним издањима, сценариста и заменик генералног директора Бугарске кинематографије. Главни уредник часописа Савременик (1973-1983). Умире 21.12.1983. у Софији. Приповедач, новелиста, романсијер, филмски драматург. Написао: Улица без калдрме, приче, 1938; Дани и вечери, приче, 1942; Плави сумрак, роман, 1947; Друга чета, приповест, 1949; У циљу, приповест, 1950; Сува равница, роман, 1952; Далеко од обиле, приповест, 1958; Наша снага, приче, 1958; Дечак са виолином, приче, 1963; Човек у сенци, роман, 1965; Мирис бадема, приче, 1966; Звезде над пама, роман, 1966; Плави лептир, новеле, 1968; Приче, 1969; Мале авантуре, роман, 1970; Ајаксова смрт, роман, 1973; Признање, роман, 1973; Ноћу, са белим коњима, роман, 1975; Баријера. приповест, 1976; Плави камен, приче и приповести, 1977; Језерски дечак, приповести. 1978; Мале породичне хронике, роман, 1979; Теразије, роман, 1982; Изабрана дела у четири тома. 1984.

Павел Вежинов дебитује у предвечерје Другог светског рата и са првом књигом издваја се као најталентованији приповедач из такозваног поколења 40 тих. После рата је аутор обимног дела у којем се осим основне градске психолошке прозе, издвајају и друге теме - хумор, фантастика, криминалистичка проза. Крајем 40-тих и почетком 30-тих плаћа цех идеолошке коњуктуре, но 60-тих његова проза - укључујући и криминалистички и фантастички жанр - зачињена је све продубљенијом психолошком анализом у посматрању филозофско-егзистенцијалне проблематике модерног човека. Иако су за његову уметничку зрелост везани романи и новеле, Вежинов је и аутор великог броја кратких прича које имају антологијску вредност. Павел Вежинов је међу првим писцима који су ојачали у традиционално рустикалној и малограђанској бугарској прози једну модерну урбану проблематику.

 

 

© Павел Вежинов, 1968
© Мила Васов, Велимир Костов, превод, 1996
© Издателство LiterNet, 13. 01. 2004
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.