Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

МУШКА ВРЕМЕНА

Николај Хајтов

web

У младе године био сам јуначина, бујна крв. Нисам би крупан, али - снага. Мартинка [двоцевка, прим. прев.] ми лантрала на леђима, за појасом ножеви. Два или три, не сећам се више. А пиштољи, ево ту на коленима. Свима је било јасно да се са миом није шалити! И кад год би неко одлучио да уграби девојку, зове мене. Онда се није живело милом, него силом - мушка времена.

Имао сам суседа, загледао се у неку девојку из Настана, па ме једног дана позва:

- Колико ћеш ми узети да дође до венчања?

- Дај - кажем - тројици по сто лева, две стотине за пиће; све у свему, пет стотина лева, и венчање је готово.

Погодисмо се, и после неког времена кренусмо у Настан. Чим три нова човека уђу у село, одмах се примети. Обавестише девојку: тако и тако, дошли да те уграбе! - и девојка се не појављује из куће. Њен брат припремио пушку: "Само да ми се појаве, разбићу им тинтаре!" Бре, чекамо један дан, два дана - девојка се не појављује! Трећег дана, један мој прикан из Настана, по имену Шукри, дође ми и рече: "Отишли су", вели, "да ору њиву у Блатишту, полази!" "А девојка?" "И она је", вели, "отишла." Још боље! Тамо је поље и нема ко да је брани. Истина, са њеним братом неће бити лако, али он је сам, а нас тројица.

Узмемо вина, ракије, и кренемо и ми у Блатиште. Час путем, час испод пута - пришуњасмо се једној реци, под неке високе јеле, и стадосмо да чекамо. Њива је близу - видимо како ору - девојка и брат. "Дајте", велим, "да повучемо мало ракије, док не стигне подне, а тада ће девојка сићи на појило да напоји стоку, и онда ћемо је зграбити."

Кажем себи тако, али се десило другачије. Спазио нас неки малишан, док је чувао козе, како се кријемо око њиве, успузао се на бор и викнуо одозго, грло да поцепа:

- Е-хеј, аго Шебане! (И он се звао Шебан као и ја.) Ево неких људи крај реке, дошли да ти отму сестру. Ево неких људииии!...

Кажем, онда, ја мојима: "Е сад смо надрљали! Хајде да изађемо!"

Кад нас угледа девојчин брат, стаде на готовс. Скиде секиру са шљиве, узе сестру иза себе и викну: "Торњајте се одавде куд који зна, иначе ћу вам мајку!" и поче да нас гађа каменицама да му се не бисмо приближили. Он нас гађа, а ми идемо, идемо, онда му ја викнем:

- Имењаче, нећеш нас се курталисати. Што се тиче мајке, у томе сам ја већи мајстор! Баци! - велим - секиру, и гледај своја посла, а твоја сестра неће отићи у лошу кућу. водимо је у варош.

- Натраг! - виче. - Размрскаћу вам тинтаре!

Мојим пратиоцима одсекоше се ноге, али ја гурам даље. Једна ми рука на ножу, друга на пиштољу. Викнем:

- Ако је до размрскавања тинтара, хајде, мајковићу, да их размрскавамо - и полетим да га ухватим, а он замахну секиром и умало да ме слисти, да не скочих у страну. те ме тако закачи само по руци, ево, баш овде испод лакта... Расече ми доламу и захвати мало меса. Малакса ми рука, лева. Ја га онда ухватих десном за врат и тако му приљубих главу уза земљу. Био сам јак тада, кад ухватим, не пуштам. Притегох га коленом, а здравом руком зграбих неку тољагу, треснух га по глави и окрвавих. Одрах му комад коже од темена до чела. После му отпасах појас, прибих га уз један бор и везах, да се не миче, а и рану му превезасмо појасом, удесисмо га тако да је изгледао као да има чалму на глави. Тек тада се окретосмо и приметисмо да је девојка умакла. Док смо се ми објашњавали, шмугнула, и хајд сад па јури за њом. А сад? Кажем момку.

- Јеси ли ти, бре, ћорав, нану ли ти твоју... Где су ти биле очи?

Цуњајући лево - десно, најпосле нађосмо девојку у једном грабику: легла, навукла фереџу и ћути. Оборисмо се на њу, али ђипи она и поче да се рве с нама. Нас тројица, она сама, и, бато мој, дуго нас је окретала. Али ухватисмо је најзад за кике и - она клекну. Одведосмо је до брата на њиву, а он нас моли:

- Пустите ме да идем својим путем - вели - мука ми је, немојте ме оставити да умрем под овим бором...

И ми га пустисмо. Би нам га жао. Али, кад ти тај чова сукну, ни ветар га не би стигао! Заборави и плуг, и сестру, и све, па се сручи у јаругу и нестаде.

- Хајде - кажем девојци - хајде сад, чедо, пођи с нама, да те удамо за овог прикана.

- За овог који још не уме да обрише слине? Пу! - пљуну на момка. - Никада - каже - ја нећу бити његова жена!

Поново се бацисмо на њу и почесмо да је вучемо узбрдо, али она се отима. Имала је више малих витица - половину јој почупасмо, но она се и даље опире, неће. Најпосле је дограбисмо, ко за ногу, ко за руку, и однесемо у Џинџов замак - онако на рукама. Отимао сам и друге девојке, али такве жестине никад дотад нисам видео. Ем снажна, ем инаџија, развијена и у костима и у телу; тако нешто, азгино, бесно, бујно, нисам никад видео - да га се не нагледаш и не настискаш! Из шуме окренусмо према Грохотном. Очекивао сам да јој се појави брат, кад је већ отишао, да нас потера, уз помоћ других људи. Зато, уместо путем за Џовлен - окренусмо у супротном правцу. Престадосмо да је носимо. Уморисмо се. Узесмо да је вучемо, тако да јој се шалваре у рите претворише. У једном тренутку момак завика:

- Да је пустимо, бре! Ово није жена, већ животиња!

- Држи је, веру ти твоју - велим. - Хоћеш ли да је оставимо па да се после тога по свету прича као нас је жена надвладала?

И поново узбрдо - низбрдо, све до Грохотнонске реке. Требало је прећи, а затим окренути преко Хамам - бунара, за Џовлен. Да пређемо реку, али како? Вода надошла, мутна, пенушава. Има мост, али далеко, у селу. Није као код нас. Хтели не хтели, морамо да газимо кроз воду. Моји помагачи нису смели и вратише се - уплашили се воде. Жена се такође опирала. Ни она није смела да загази у реку. Кажем, онда, момку:

- Бацај је на леђа!

Лепо, али она виша од њега, он њој једва до ушију, како да је "баци"? Викнем му тад:

- Клекни, бре, клекни, да те узјаше!

Клекну он, али сад она неће. Покушах да је ја бацим на њега, али једном руком. А она, укопала се у земљу ногама, ни да мрдне. Зграбим онда нож и упрем јој га у прса:

- Е, сад ћу да ти пустим мало крви!

Ја притискам нож, она се извија, док се најзад не свали момку на леђа, и он је понесе према реци. Није могла другачије, ухвати га око врата.

- Сеци воду! - викнем ономе. - И не окрећи се! Ја ћу је држати за ноге.

Пође ти онај, пође, и тек наједном пропаде у неку рупу и изгуби се у оном мутљагу. С њим - и девојка. У рукама ми остадоше само чарапе. "Бре! - вичем - оде лепа младица!" Загњурих се за њима у воду; ја сам дугајлија, а пливач. Не плашим се воде; али то није вода као остале, већ дрвље и камење - ужас! Једно те удара у стомак, друго у рамена, треће ти одерало ребра, не знаш кога пре да спасаваш - себе или њих? Да сам бар имао две руке здраве, него једну! Ухватих женину ногу - зубима, не руком, руком се ухватих за неки корен па кренух према обали. Два часа нисмо могли речи да проговоримо, поплавели, занемели. И све се то збивало на месечини. Рвање с њеним братом по подне, трка по шуми, хватање девојке - док не зађе сунце; а по месечини остало.

Седели смо тако, не знам колико.

- Устајте - кажем - да идемо!

Кад ли ти жена завика:

- Одавде даље не идем! Боље ме баците у реку!

Окренем лепим:

- Хајде, море, Емина, не одупири се. Хајде, док те лепо зовем!

Не, па не! Имам, каже, брата хајдука у Драми, он ће те фама обасути, ако му само ја поручим. Пусти ме, нећу да пођем за овога!

Младожења, уплашен, седи и чека. Гледа ме у очи.

- Устај! - кажем - да правимо свадбу! Ево ти јунака!

- Џаба ти такав јунак, пусти ме! Умрећу овде али се нећу маћи.

- Зграбим пиштољ и уперим га у њу:

- Осморо сам досад убио, ти ћеш бити - кажем - девета. Ако сместа не устанеш и не пођеш!

Сецну се жена и устаде.

Ишли смо, ишли, зора поче да руди. Гледам. прелазимо Хамам бунар и спуштамо се низ Криво седло за Џовлен. Целу ноћ смо ишли, час путем, час беспућем, преко папратишта и лишћа, претурали се као на дрндалу, тако да од одеће ништа цело на нама не остаде. Па добро, ми можемо и поцепани и без гаћа. али како девојку поцепану да покажемо у вароши? Викнем момку:

- Де, трк и донеси хаљине, да је не водимо тако дроњаву у Џовлен.

А он ме повуче на страну и каже:

- Лепо, али остви нас саме да се мало помазимо, ваљда ће се припитомити.

- Добро! - рекох.

Идемо ми, идемо, а ја ти почнем кобајаги да се распасујем.

- Хајте ви - кажем - даље, а ја ћу мало да изостанем, ради нужде.

Они продужише, ја остадох, али их не пуштам из вида. Мало затим они се зауставише на путу. Момак јој нешто рече и потури јој ногу, саплете је. Онда се баци на њу и покуша да је пригрли, али ни она не седи скрштених руку, скупи ноге, па када их испружи, момак ти се два три пут, слагаћу те колико пута, преврну. Мајковићу, кад већ ниси за неки посао, зашто се у то петљаш?! Стигох их и продужисмо заједно. Онда послах момка по хаљине, а нас двоје се заустависмо изнад Џовлена да га сачекамо. Она ти се онда упиљи у мене:

- Што пушташ - каже - оног балоњу да ме балави! Нећу ја за њега. Умрећу овде, али у Џовлен не идем.

- Море, ићи ћеш. Ићи ћеш - кажем - паре сам узео.

- Ако ти је до пара - виче Емина - мој ће те брат, кажем ти, покрити дукатима, пусти ме само да идем.

- Када је у питању моја реч, дукати ми ништа не значе. Мораш ићи.

- С тобом ћу, не у Џовлен, него и преко мора. Али с њим, не!

Бре, куда смо кренули, а где смо стигли! Ја имам код куће жену - а ово ти је жена и по, бела као млеко, очи јој секу као ножеви, а груди јој, братац мој, фуруна! Баци тесто на њих, пеци хлеб, и можеш га сместа јести.

- Хоћеш ли ме или нећеш? - каже. - Ево ме!

И онда, било грех или не било грех - повалих је на утрину - на једном крају почесмо, а нађосмо се чак на другом. Ни травке неповаљане не оста под нама. Кажем: донде у реду. Али, сада? Поведем ли је за себе, обрукаћу свој занат. Не узмем ли је, ранићу је посред срца.

Она осети да се колебам.

- Ја ћу с тобом. зар не? - пита уперивши очи у мене. Погоди ме у срце, ах, та жена! У таквом тренутку човек зажели да има два срца - једно за част, друго за мерак; а оно, пусто - само једно. Сеци га, кидај! - све једно те једно.

Приволех се за част и рекох:

- Не са мном, већ с њим!... Нема се куд. Кад ли ти она дрекну:

- Како с њим; никако?!

- С њим! - рекох.

- Нећу! - и наже да бежи... Само што се погледасмо у очи, она дуну. Бацих се за њом на земљу и ухватих је за ногу. Не даде ми времена ни да се макнем ни да устанем, заигра као олуја, окрете се, претури се, повуче ме по камењу и трну, оврше, сирота жена, са мном цело гувно, али ја се припио за њену ногу као кука и не пуштам је. Саплете се најпосле и паде, бела јој пена на устима. Повредих се и ја, али шта се могло. Одморисмо се, поседесмо, па јој кажем:

- Хоћеш ли сад да идеш?

- У твојим сам рукама.

После дође и онај, обукосмо је и кренусмо за Џовлен. Требало је да пређемо преко моста на реци и онда бисмо, што се каже, били код куће. Свршисмо посао, значи, како ваља, са ћефом, и дође ми да запевам.

А оно, само нам је још песма недостајала!

Таман смо се приближили мосту, кад ти нешто, у крпе замотано, скочи и рикну:

- Стој! Сад сте готови, нану вам вашу!

Видех му пушку, није био даље од десет корака, и би ми јасно да је њен брат. Знао је да у Џовлен не можемо другим путем и сачека нас овде, под мостом. Мој комшија, чим схвати у чему је ствар, како је био иза мене, ђипи преко шибљака и стругну, а ја се нађох насред пута. Једна рука везана, пиштољ - дубоко за појасом, док се машиш за њега, онај ће те смакнути маузерком.

- Да ниси мрднуо! - викну брат и крену према мени да ухвати сестру. Маузерчицу упро у мене. И онда, агино, теби лаж, мени истина, кад ти се његова сестрица, коју смо читаву ноћ вукли и цепали, одједном, помаче с места на коме је била и нађе се испред мене. Сама! Ухватих је здравом руком око паса и онда кажем брату:

- Коракнеш ли, бацам се са твојом сестром у реку! - а река кључа пода мном. страхота!

Скамених га и све натрашке кренем мостом. Сестру сам му пригрлио, не пуштам је, држим је, а он ме гледа: нити му је е гони нити да пуца у мене. Тада сам видео човека - блед као мртвац, као свећа.

Капи крви није му остало у лицу. Стајао је укочен, а за баци пушку, ухвати се за главу и заплака. Нисам никад мушкарца да плаче, али - сад видех. Дође ми да се вратим, да му препустим сестру, али то се не ради тако: једно је кад нешто хоћеш, друго је да ли можеш, а треће или четврто да учиниш.

Тако је одведосмо у Џовлен и право хоџи да их венча. А хоџа је пита:

- Полазиш ли за овога човека?

- Нећу! - виче.

- Бре, тврдоглаве жене! - раздера се сад и хоџа.

- Направили сте од њеј пачавру, а ипак неће. Де - вели - Шебане, водите је поново у шуму, нека поседи још мало са јелама, ваљда ће се опаметити!

Тргну се сад жена и попусти, предаде се, венчаше их...

Питам: "Шта би после, ага Шебане?"

... После су били заједно два месеца и нешто, више није било. Једном каже она мојој жени: "Хајде, коно, да ме поведеш на њиву да сејем кукуруз, да ми покажеш, јер ја не знам како се кукуруз сеје." Муж је пусти (до тада је није пуштао напоље), и она оде с мојом женом да јој она покаже како се сеје кукуруз. Моја жена се врати, а она, Настанка, не дође - здимила преко реке и право у своје село.

Ускоро ми посла хабер да одем да се видим с њом. Одох, и она ми каже: "Разведи ме од оног балоње, даћу ти што зажелиш!" Питам је: "Шта ћеш ми дати?" "Даћу ти две лире, даћу ти шајак за три пара навоја и једну кожу за опанке." Ето, тако ми рече. "Кад је тако, у реду. Рачунај да је ствар свршена."

Вратим се онда у Џовлен и зграбим комшију:

"Што је не оставиш, бре?" - кажем му. "Она више неће твоја жена бити ма шта ти радио. Ако желиш да ти буде жена, треба опет да је отимамо, као што смо је отимали." "Ни говора - уплаши се он - тако нешто не бих поновио па макар остао читавог живота без жене." "Кад је тако - кажем му остави је на миру, па ћу ти отети другу, мирнију, да с њом лепо проживиш."

- Колико тражиш за нову?

- За нас тројицу по сто - триста, двеста за пиће, све у свему, пет стотина.

- Погођено! - каже. - Иди оној беснуљи и кажи јој да ни ја њу нећу.

- Нема шта да јој говорим, поћи ћеш са мном у Настан да вас разведе хоџа, па да гледаш своја посла.

Одосмо у Настан, разведосмо их, после му узесмо другу, отесмо је, али не као прву: зграбисмо је за кике и готово.

А она ми даде две лире и све остало што је обећала. Много сам девојака отимао у животу, али та ми, агино, остаде у срцу. Сила жена! Где год је пипнеш - жена и охо-хо!

...Још је памтим, и жао ми је. Али зар ти не рекох: једно је кад желиш, друго да ли можеш, треће - четврто - да учиниш!

 

 

© Николаj Хаjтов
© Синиша Пауновић, превод, 1996
© Издателство LiterNet, 30. 01. 2004
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.