ЧУДО

Николај Хајтов

web

Сако иоле крупније дрво у тој шуми завршило је на сечиву секире па је та шума била ретка, са танким младим стаблима усред којих је остала једна једина дебелокора и храпава смрека. Поштедели су је не зато што је била стара, већ зато што је била трула, и она је, спасена, штрчала између танких стабала као дух...

Тако је смрека изгледала издалека човеку. Али детлићи су непогрешиво препознавали које је дрво снажно и здраво а које шупље и труло. Препознавали су их и кроз дебелу кору немилосрдно бушили. Тако су избушили и смреку. Избушили су је као решето, а у тим рупама уточиште су нашле све птице и звери бескућници којима су станишта уништена приликом сече шуме.

Тако се стари џин преобразио у необичну насеобину птица и других бића оптерећену свакојаким судбинама. Веверице су биле на највишим спратовима овог станишта - неколико породица младих и старих, једни крај других у тесним дупљама, чекало је детлића да им прошири животно место, да добију нове станове. Детлић се непрекидно и неуморно трудио, али на сваку нову дупљу чекало је туце бескућника. Током последњег лета породица куна се беше удвостручила, утростручила, а дупљи није било, па су се мали и велики крили на смену. Једни су се гушили унутра, а други чекали на улазу да уђу.

Две породице куна златица живеле су на најнижем спрату, две старе породице које су извукле поуку из трагедије својих рођакиња куна белица и нису смеле да се размножавају. Боље су прошле птице, јер за њих је било више грана, али само за оне са гнездом. Положај птица беше много трагичнији од положаја животиња. Биле су прогоњене одасвуд, ту је долетело и цело јато кукумавки. Већина буљина била је оборена приликом сече шуме и побијена од дрвосеча, али пет - шест их се спасило и оне су заузеле три највеће дупље у старој смрчи. Три буљине се сакрише, а две остадоше напољу на ужас ситних беспомоћних птица.

Могло се очекивати да ће на великој сувој смрчи доћи до борбе на живот и смрт између њених становника за животно место, али настаде некакво чудо. Сједињени заједничком несрећом, слаби и снажни се примирише. Буљине поштедеше своје мале суседе, а храну су тражиле и плен ловиле на другом месту. Дешавало се да породица кукумавки живи у једној дупљи заједно са дроздом. Веверице су неколико пута улазиле у станиште код куна али оне ни зубе нису показале.

Права загонетка било је понашање орла. После дугог лутања по планини, и сам бескућник, он слете на стару смрчу и смиривши свој познати понос настани се међу дроздовима и жутајкама... Замислите: поносни орао, који није имао друге другове сем облака, постаде сусед лакомислених кукумавки!

Могло се очекивати да ће свирепи соколови искористити гомилање на једном месту толиког броја пернатих житеља и да ће их напасти, али на опште чуђење они су кружили над старим пренасељеним дрветом и одлазили кад огладне да храну пронађу на другом месту.

И суровим соколовима било је јасно да то није обично дрво с обиљем плена већ Нојев ковчег шумских животиња.

Аутор етнографских и историјских истраживања о животу Бугара (хришћана и муслимана) у Родопима, "Орфејевој" планини, Хајтов се убраја у ауторе који шездесетих година трагају за коренима. Аутор је једне књиге која се сматра класиком нове бугарске књижевности - Дивље приче. Свака прича из тe књиге је монолог, написан као легенда која разоткрива моралне вредности јунака што живе у једном примитивном, "дивљем" свету.

© Николаj Хаjтов
© Мила Васов, превод, 1996
© Издателство LiterNet, 30. 01. 2004
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.