ПОДЕЛА СТВАРИ

Георги Марков

web

Имовину умрлих увек поделе живи. Наша кућа је умрла, ми остадосмо. Једно њој, једно мени, једно њој, једно мени... Да ли може то да се заврши без мене?... У том случају, молим вас, пожурите...

Скидају слику. Коме да се да?

Купили смо је на самом почетку, непосредно после свадбе. Имали смо само празну собу, ништа друго. Кад смо је окачили, суседи се погледаше: "Види ти њих, немају ништа а купили слику!" Затим смо пожелели да имамо дом, или, како је она говорила, много, много леп дом. Волели смо да седимо пред сликом и да је гледамо. Ујутру је изгледала овако, у подне - онако, увече - сасвим другачије... Као да се с њом сама соба мењала, да нам никад не омрзне... Никад, зар не, баш никад, говорила је...

Дајте је њој!

А сто? Коме да остане сто?

Направили су нам га у столарској радионици у Красном селу. Нисмо хтели велики, масиван сто, већ прост, обичан. Стајао је насред собе и на њему је увек била ваза са цвећем. Ја сам цвеће куповао током читаве године, а за мој рођендан она. По том столу распростирали смо бели столњак и тако јели. После сам ја остајао да радим до касно ноћу, а она, пробудивши се ненадано, прилазила ми је у спаваћици и љубила ме ћутећи...

Дајте га њој!

Споро иде ова деоба. Водите рачуна да вам нешто не промакне! Узмите све, ђаво вас однео... Добро, добро... остаћу где јесам!

Лустер! Коме да остане?

Желели смо мекану, пријатну светлост. Говорила је да је за једну кућу најважнија светлост. Пола године обилазила је продавнице да га пронађе. Радовали смо се као деца. Целе га ноћи нисмо гасили, а она је хтела да светли и дању...

Дајте га њој!

Извините, врло споро пишете тај записник...

Ћебад!

Њој је често било хладно. Прсти су јој се смрзавали, зими је по читав дан била склупчана дрхтећи. Зато смо купили ту родопску ћебад... Једно није могло да је угреје, давао сам јој и моје... а ни оно... Видите, њено је нагорело! Кад сам је први пут питао зашто је тако хладна, испустила је палидрвце и изгорела топло ћебе... ништа му не фали!

Дајте јој оба ћебета!...

Коме да остане радио?

Желела је забаву. Говорила је да јој је много досадно и да не може да седи код куће. Зато сам купио радио. Имао сам намеру да убрзо купим и телевизор, али сумњам да би и он помогао. Радио је имао предиван звук; зашто се нервирала због музике? Викала је: "Хоћеш ли напокон да искључиш тај одвратни радио!"... Одвратни!... Касније, кад је позно долазила кући, музика ме смиривала, ублажавала љубомору... принуђивала да се надам... сада ми није потребан...

Дајте га њој!

Коме да припадне гардеробер?

Стари гардеробер био је од оних са огледалима, прави старац! Одећа нам се много гужвала. а она одједном изјави да не може да буде пеглачица. После је дошло и њено незадовољство. Била је лепа и стално је понављала да нема довољно одеће. Желела је да гардеробер буде пун а мени је било драго Да га напуним... Али, што је гардеробер бивао пунији, то нам је живот бивао тежи... Из тог гардеробера ширио се задах туђег.. и сам сам се отуђио.

Дајте га њој!...

Остадоше завесе. Нисмо имали потребу да постављамо густе, дебеле завесе, али прошле године она изађе и купи тачно такве. Људи су радознали, није могла да поднесе њихове погледе, дом нам се одједном одвојио од осталог света... А после, те завесе нису биле довољно густе...

Дајте их њој, можда ће јој опет бити потребне!

Напокон је соба празна. Таква је била кад смо први пут ушли у њу. Паркет блешти, изнад мене виси огољена жица лустера, прашњави прозори гледају мрачно и пусто је као у гробу...

А коме ја да останем?

Георги Марков је у емиграцији створио своје најзначајније дело публицистичку књигу Репортаже из Бугарске, вредан документ за тешку социјалну атмосферу у тоталитарном друштву. Пре него што је емигрирао, Марков је био један од обновитеља бугарске прозе шездесетих и цењен аутор. Иако су најзначајнија дела из тог периода његове новеле, Марков има успеха и у краткој причи. У њима обрађује психолошке проблеме људи из града.

© Георги Марков
=============================
© Велимир Костов, Мила Васов, превод, 1996
© Електронно списание LiterNet, 12.03.2004, № 3 (52)

Други публикации:
Савременик ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.