Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

ПРИЛОГ ПРОУЧВАЊУ ОДНОСА В. КАРАЏИЋА И БУГАРА

Голуб Добрашиновић

web

Одрана још по поткрај живота Вук Караџић се приљежно и постојано занимао за "булгарику", пре свега на подстицај свог учитеља и пријатеља, Јернеја Копитара, чудовишно ученог и свестрано радозналог, без сумње и за потребе његове.1

У Вуковим истраживачким програмима не једном је нашло места и ово подручје. Речита потвърда да је он јужнословенски простор сматрао сродним по много чему, уз, разуме се, одређене и разумљиве разлике, чије би упознавање помогло бољем поимању словенске, односно јужнословенске целине и њених особености. То га је с правом и уврстило међу прваке балканолошких испитивања.

Односима Вук - Бугари, у оба смера нагласимо, посвећена је поприлична литература, понајвише, разуме се, у српско-хрватској и бугарској књижевној историографији. Према расположивим подацима, близу две стотина библиографских јединица, већих или мањих, више или мање значајних, од студија до бележака, не ретко у вези с Вуковим јубилејима, које је бугарска штампа ревносно пратила. Временски пак написи о Вуку крећу се од 30-их година минулог века до наших дана. Претежно, истина, из година по Вуковој смрти. И о њему углавном.

Вуково дело, међутим, пружено је бугарском читаоцу у доста кржљавом обиму, изузимајући, наравно, познате Огледе о бугарском језику. Ни народне песме из његових збирки, које су својевремено усхитиле Европу, нису за Вукова живота угледале света у посебном бугарском издању, међу толиким преводима осталих народа. Сличан је пак случај и с другим Вуковим списима (језичким, етнографским, историјским итд.). Несхватљива је, сем тога, чињеница да нема бугарских књигољубаца међу двадесетак хиљада претплатника на Вукова дела, током по века и с разних страна стицаних, између Филаделфије и Казања, Александрије и Берлина. Из Варнесе, напоменимо, претплатио на "Правителствующій советъ сербскій" (Беч, 1860) тамошњи руски вицеконзул А. В. Рачински, из Видина - браћа Милановићи на Српски рјечник (Беч, 1818 - претходну су као претплатници из Беча на 2 примерка Писменице, 1814). Не налазимо међу њима ни имена бугарских списатеља тога времена, шта више ни оних који су били с Вуком у преписци. С друге пак стране, Вук је међу пренумерантима на "Мірозреніе", "први орган словенске идеје код Бугара", који је у Бечу издавао Иван Добровски 1850-1851, а претходне деценије, знамо, добијао је, и први бугарски часопис "Любословіе" Константина Фотинова. Да ли је по среди сличан духовни склоп двају народа и равнодушје услед тога, или је у питању неки други разлог?

На ову тему, као што видимо, доста је речено. Стиче се ипак утисак да она чека преданог посленика који би прибрао све податке у вези с њом, објављене и архивски запретане и пружно читаоцу потпунији и поузданији увид у њу.

У овом саопштењу, а то и сам наслов његов казује, дотакао бих се на прескок неких питања, боље рећи неких пабирака недовољно осветљених или непотпуно датих у постојећој литератури.

Раних година Вук се више држао своје Србије и Срема; двадесетих година окренуће очи и словенском југу, посебно Бугарској да би од средине наредне деценије, прекинувши односе с кнезом Милошем, а тиме и са отаџбином, своја истраживања пренео на јужнословенски запад и југозапад.

Већ 1822 године, као што знамо, уклопио је Вук и бугарске крајеве у своја истраживања, у пројекту за познатог руског мецену, Николаја Петровича Румјанцова. Желео је - како саопштава Фридриху Павловичу Аделунгу - да обиђе јужнословенске крајеве, међу осталим Свету Гору и Бугарску.2 Још ће пак одређенији бити коју годину потом, у плану за Руску академиј'у, уз дарежљиву потпору двојице пријатеља, Јернеја Копитара из Беча и Петра Ивановича Кепена у Петрограду. Понављајући ранији истраживачки програм, свом пријатељу Копитару пише да би исход свога путовања желео штампати у Бечу или Будиму; напоменуо би, вели, о чијем је трошку до тога дошао. Још би му милије било кад би му Академија платила штампарски трошак макар само за оно што се тиче језика (на пример Бугарске или Арнаутске граматике).3 Као што видимо, Вук се понео мишљу и о новој, свакако и потпунијој бугарској граматици. У топлој препоруци Руској академији Кепен је између осталог писао: "Тегобан положај није задуго допуштао народима иза Дунава да размишљају о свом матерњем језику. Били су потребни напори трудољубивог Вука Стефановића за сабирање народних песама и израду првих ваљаних граматика и речника српског и бугарског народа. Српски говор је већ обрађен наставља он - само још језик јужних Срба тражи даља изучавања. Али нам је бугарски језик још увек мало знан, а словенски дијалект, који се користи у Македонији, тој колевци словенских првоучитеља, Ћирила и Методија, и у словенским црквеним књигама, сасвим нам је непознат. Све те крајеве могао би корисно да обиђе господин Караџић, навикнут на тегобе путовања. Истраживање језика Јужних Словена неминовно захтева испитивање језика задунавских Влаха (македонских Влаха које називају Куцо-Власима и језика Албанаца, о којем до сад толико мало знамо да га неки прибрајају словенском наречју, док други, с више основа изгледа, албански или арнаутски језик сматрају самосвојним, древним, европским.

Речници и не велика граматика бугарског наречја и језика македонско-влашког и албанског, са прикупљеним народним песмама и пословицама уз то, обилато би наградили скромне издатке, које би г. Караџић тражио као помоћ за пут по поменутим земљама. "Због умереног живљења - указује Кепен - Вук би потребовао пола или чак трећину червонца на дан, што је више него скромно. А после тога пута, за који би било потребно 2-3 године, било би пожељно да Вук пође даље ка Пелопонезу, где живе Словени, вероватно потомци Срба који су населили Мореју у VIII, IX и Х веку".4

С тим у вези Вук се обратио и Александру Семјоновичу Шишкову, министру просвете и председнику Руске академије (по положају): као руски пензионер тражио је руско поданство и руски пасош ради безбеднијег путовања по јужним словенским подручјима: по Србији, Босни, Херцеговини, Црној Гори, Бугарској, Албанији и Светој Гори. Обрт је, међутим, био друкчији. Тих дана управо приспела је из Беча достава о Вуку: упутио ју је службеник Руског посланства, Андреј Иванович Толстој шефу руске жандармерије и тајне полиције, Александру Христофоровичу Бекендорфу, не много пре тога озлоглашеном у вези с декабристима. Достављач се срчано залагао да се Вуку ускрати пасош, јер у Бечу њега сматрају аустријским шпијуном.5 Министар пак свесрдно је био склон Вуковој жељи. У спору око тога између министра просвете и полицијског моћника, између несумњиве научне користи и неоснованог подозрења, превагнуло је ово друго. Вук је лишен и евентуалне помоћи за пут и руског поданства, односно пасоша, а тиме и прилике да оствари један замашни истраживачки програм. Незахвално је препуштати се нагађањима. Ипак - одајмо се мало и томе - да се тада изашло у сусрет Вуковим жељама, да је, дакле, претегла реч просвете а не полиције, наша знања о јужним крајевима Балкана, посебно о Бугарској тога времена, прибрана умом и очима једног великог зналца, била би, без сумње, знатно богатија, знатно одређенија.

Вук се приљежно интересовао и за бугарску књигу. Пописи његове личне библиотеке и обилата преписка његова уверљив су извор и потврда за то. Године 1836 познати београдски издавач и књижар Глигорије Возаровић упутио је Вуку већи број књига, међу њима и 6 бугарских (од ових је изреком назначен само бугарски катихизис).6 Уручењу су се, изгледа, испречиле неке сметње, царинске или друге природе. Стога се Вук обратио Врховном полицијском и цензурном уреду. Ради научних послова - истиче он у представци између осталог - добио је 35 (код Возаровића - 53) српских и бугарских књига штампаних у Србији. Како су му оне потребне за лично коришћење, моли Уред да наложи њихову предају.7 Реч је зацело о књигама објављеним средином 30-их година у краугујевачкој и београдској "Књажеско-сербској типографији". Од њих су нам само две знане, само су две наведене у Попису Вукове библиотеке.8 То су: Священій краткій Катихизисъ Неофита Рилског и Краткое политическое землеописание. Које су осталих пет књига, тешко је рећи. Као што знамо, те, 1835, издато је управо пет књига плодног списатеља Неофита Рилског: Болгарска граматика. Взаимноучителните таблици. Букваръ. Краткое и ясное изложеніе и већ поменути Катихизисъ. Или је био међу њима и Писменикъ Христакија П. Дупничанина (Вук је имао, видећемо, још једну његову књигу).

У рукописном каталогу Вукове књижнице нема, међутим, ових наслова. Побројано је пак петнаестак других књига. То су: Български народни песни и пословици Ивана А. Богоева, односно Богорова (Пешта, 1842); Болгарскія песни из зборника Юря И. Венелина, Николе Д. Катранова и других Бугара, којеје издао Петар Безсонов у Москви, 1855 године (подсетимо се да су у овој књизи донете и песме из Вукових Огледа); Болгарскія песни Петка Рачова Славејкова, издање петроградске Академије наука, 1855 (Вук је имао и његову књигу Песнопойка, различни песни, сатири и гатанки, Букурешт, 1852); на полицама његове књижнице нашле су се и Български народни песни (Цариградско издање из 1860); Народне песме македонских Бугара Стефана И. Верковича, Књига прва, Женске песме (Београд, 1860); Български народни песни браће Миладиноваца (Загребъ, 1861); такође Првичка българска граматика Иванча Андреова, већ помињаног Богорова (Букурешт, 1944); Грамматика славено-болгарска Христакија П. Дупничанина (Београд, 1845); Grammatik der bulgarischen Sprache Антона и Драгана Кириак Цанкова (Беч, 1852); Возрожденіе Болгаръ или реакція въ европейской Турціи X. С. Даскалова (Москва, 1858); Новый заветъ Неофита Рилског (Смирна, 1840); две књиге Спиридона Михаиловића Палаузова, Ростислав Михаиловичь, рускій удельный князь на Дунае въ XIII в.к. и векь болгарскаго царя Симеона, обе штампане у Петрограду, 1851 и 1852 као издање Академије наука; Показалецъ или ръководство Георгија С. Раковског (Одеса, 1859); најзад и Теофилактову Истиная повестъ о Кириле и Мефодіи (Будим, 1823).

У Вуковој књижници заступљен је такоће известан број књига о Бугарима. На пример: три дела Ј. И. Венелина издата у Москви: Древніе и нынешніе болгаре т.1 (Москва, 1829), О характере народныхъ песень у славянъ задунайскихъ (Москва, 1835), О зародыше новой болгарской литературе (1838) не рачунајући његове књиге општијег садржаја (О Словенима); Die Sprache der Bulgaren in siebenburger Франца Миклошича (Беч, 1856); Исторія разныхъ славенскихъ, народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ и Сербов Јована Рајића (Беч, 1794); Die Slawen der Tuerkei, oder die Montenegriner, Serbien, Bosniaken, Albanesen und Bulgarien Сипријана Робера (Drezden und Leipzig, 1844) Болгарскія колоніи въ Бесарабіи и новороссійскомъ крае (Петроград, 1848); Письма объ исторіи Сербовъ и Болгаръ Александра Фјодоровича Хиљфердинга (Москва, 1855; такође београдско издање из 1857, у преводу Милана Ђ. Милићевића Писма о историји Срба и Бугара).

Ваља најзад истаћи да се Вук интересовао и за географску карту Бугарске, а у његовој оставини нашла се Карта за сегашната Болгарія, Тракія, Македонія и на прилежащите земли (Страсбург, 1845).9

И у својим делима Вук се не једном дотиче Бугара: сем у својим често помињаним Особитим огледима Бугарског језика (1822), чини он то и у другој Пјесмарици (1815) објављујући под бр. 101 Песну Бугарску; Затим у историјским списима; у делу Мопtenegro und die Montenegriner (Штутгард и Тибинген, 1837 - овде се позива на бугарски свадбени обичај). Особито је штедар у Писму Димитрију Фрушићу (1819) и, знатно касније, у Примјерима Српско-славенскога језика (Беч, 1857), које у једном писму и представља као књигу о старом српском и бугарском језику (у њима је, као што знамо, донео и бугарски текст Слово Светога Кирила). У првом спису, у Писму... језик словенских првоучитеља назива српским или бугарским, у Примерима... се приклања закључку Спиридона Н. Палаузова да је то језик блиских словенских житеља пре бугарско-словенске језичке симбиозе. У Рјечнику пак бугарска топонимика и друго мало су заступљени: и разумљиво, Вук није упркос жељи ни крочио на бугарско тло. Софија је шкрто поменута, знатно издашније пак - Видин (сем објашњења о њему, јавља се 4 пута у навођеним стиховима из народних песама, затим уз реч Оженити за девојку).

Ово јамачно није све што је Вук прибирао и прибрао у вези с бугарским народом, али довољно као доказ о његовом несусталом занимању за писану реч овог блиског народа и за оно што су други писали о њему.

Вук је бележио песме и других народа: руске, албанске, бугарске и македонске, намеревао да то учини и са циганским; по једном казивању, подарио је збирку записаних румунских народних песама књижевнику Георгију Асакију. Изван је сваке сумње, међутим, да га је после умотвора његових сународника понајвише мамила песничка реч бугарског народа. Више је за то доказа. Пре свега, "булгарика" у његовој оставини: збирка народних песама,10 народна прича11, затим два преписа речи са објашњењима на руском језику (први од 150 речи, други од 360)12 два одломка из Новог завета (10. и 15. глава из јеванђеља по Луки којима се користио у Огледима о бугарском језику, а у Вуковим архивалијама чува се и трећи, необјављени одломак о стварању света из Старог завјета13, неколика записа етнографске природе међу њима (новогодишњи обичај; бројни преглед житеља у месту Котлу и број живља у неким местима Бугарске, Добруџе, Македоније и Босне)14 и о Бугарима с Крима, препис родослова српских и бугарских владара (на чешком језику)15; напомена на препису записа граматика Теодора о Шестоднију бугарског егзарха Јоана Презвитера као и забелешка о његовој књизи Пролог, јамачно по примерку Синодалне библиотеке у Москви (на полеђини је записано три књиге: 18) Беседе Златоустови, 33) Дионисија аеропагита и 478) Служебник Кипријана митрополита писан сопственом руком.16 Најзад и два преписа народних пословица из збирке Најдена Герова (један од њих је сачинила Јелена Мутјева из Филипопоља)17 итд.

И преписка Вукова пружа подршку оваквој опасци. Позната преводитељка Тереза фон Јакоб, интересује се 1834 за бугарске песме које је Вук сабрао,18 а угледни слависта Франц Миклошич, у писму упућеном Вуку потврђује пријем бугарских песама које му је послао Ђура Даничић.19 Опоменимо се такође да Вук извештава кнеза Милоша о "бугарској буни" и бугарским емигрантима управо у години тзв. "династичке кризе" у Србији.20

Вук није Бугарско пренебрегао ни у свом опсежно заснованом и занимљиво замишљеном раду "Етнографски атлас јужнословенског живља". Писма с бугарским кореспондентима поводом тога објављена су, уз закључак, који се могао стећи од самог Вука, да је материјал намењен раду о Србима и Бугарима. У питању је, међутим, далекосежнија замисао. Подстакнут наиме сличним списима П. Ј. Шафарика и двојице пријатеља из Русије, И. И. Срезњевског и П. И. Кепена (први је у том смислу обрадио Европу, други - Европску Русију) и Вук се понео мишљу за Словенски југ. О томе је обавестио и свог биографа Срезњевског: наумио је да изда "неколике етнографическе карте" - пише му 1854 године; обрадио би "славенска племена", попут Шафарика отприлике, "само у већој мјери, славенскијем (ћириличким) словима и још у другоме којечему друкчије". Понајпре је хтео да представи словенска племена изван Русије, но ни њу није хтео мимоићи. У наставку је тражио неку карту "од Бугарске" уз жељу да он, Срезњевски о свему томе упозна Руско географско друштво, у чију се помоћ очигледно уздао. Послу се ревносније окренуо четири године доцније, обратио се тога ради пријатељима из разних крајева: Метелу Ожеговићу, Сергију Каћанском и Павлу Чавловићу за Хрватску; др Винку Ферери-Клуну - за Словенију; књазу Данилу Петровићу - за Црну Гору; Емилијану Кенгелцу - за Барању; Платону Атанацковићу - за подручје Бачке; епископу Самуилу Маширевићу - за Темишварску епархију; о приграничним деловима Босне, о Сребрничкој нахији обавестила су га двојица кореспондената (судски писар и учитељ); за податке о Западној Македонији покушао је да ангажује Стефана Верковића; о крају око Дебра, посебно о етничкој групи тзв. Мијака или Рекалија саопштио му је нешто штурих појединости судски писар из Ужица; за неколико херцеговачких кадилука добио је грађу од неких још увек нам непознатих сарадника. Најзад у вези с Бугарском писао је двојици бугарских списатеља, Најдену Герову и Сави Филаретову: доставио им је попис места по карти познатог географа Киперта. Вук је углавном тражио број житеља у дотичним областима и њихов састав по национално-верском мерилу, затим податке о црквама, школама и слично. Неизвесна је судбина овог значајног подухвата. По неким подацима из преписке, приведен је крају.21 Уз помоћ поменутог руског мецене требало је да оде и у штампарски слог (било је с тим у вези помена и о славенофилском часопису "Рускаја беседа"). У Вуковој оставини пак нема је. Само прибрани материјал, расут и несређен, да ли и сав, сведочи о овом драгоценом науму, изазивајући притом жалост што смо у томе остали закинути.22

У склопу Вукових односа према "булгарици" од посебне су важности његови Огледи о бугарском језику, спис којим је пупунио упражњено место у кругу словенскихјезика: већ и појавом својом привукао пажњу оновремене научне јавности, на свој начин изазован до наших дана. Додајмо да је разбеснео и карловачког митрополита Стевана Стратимировића: због кратких превода библијских текстова у њему тужио је Вука. Цензурном уреду дао је образложење сам цензор Копитар. "Поменути чланак "Новина србских" - указује он сем осталог - није био никакав оглед, још мање препорука српског превода Библије, већ једна расправа, строго књижевна, о бугарском говору, који је до сада био скоро непознат, и само је бугарско, као главна ствар, било српски објашњено. У "Новинама србским" није се то могло учинити на немачком. О српском преводу Библије - закључује он - није ту било ни речи".23

Убрзо ће, као што знамо, и Вуков пријатељ, већ помињани П. И. Кепен изразити сумњу у типичност бугарског језика у Огледима. Бугарин Димитр Мустаков - истиче руски научник - скренуо му је пажњу да је то наречје са српске границе. У одговору Вук примећује да је његова грађа по говору Бугара из Разлога. Не зна, вели, где је то место, али ће јамачно пре бити у Македонији него са српске границе. Ако су га наставља - Разложани могли и обманути у превођењу, његова запажања о особеностима бугарскоог језика остају тачна за сва бугарска наречја, то јест: а) Да Бугари имају члан на крају речи и б) Да именице немају скоро никаквих падежних промена.

Спор о пореклу и припадности Вукових Огледа појачан је у наше дане. Зашто је Вук назвао овај говор бугарским? Његовој слави наиме ни мало не би наудило да га је представио као македонски. Није ли у питању Вуково незнање, неопрезност? Како, дакле, то објаснити? Историјски мислим. У Македонији тога времена није било развијенијег грађанства, носиоца националне свести. Или бар не код тих трговаца од којих је Вук записивао песме: они су се очевидно осећали Бугарима. У томе је објашњење зашто су и збирке Ст. Верковића и браће Миладиноваца са овог подручја насловљене бугарским.

С више Бугара Вук је био у вези, непосредно или посредно. С Најденом Геровом, Савом Филаретовом и Цани Гинчевом и у преписци, кржљавој истина. С првим се лично знао, у Бечу, такође са Сп. Н. Палаузовим. На Н. Герова је својим делом утицао, понаособ Српским рјечником. Чешки научник Јиречек препоручивао је Герову за обраду лексикографске грађе управо поменуту Вукову књигу, а у његовом штампаном речнику И. И. Срезњевски је назирао Вука као образац, "по примеру Сербскаго словаря Вука С. Караджича".24 Од Палаузова је добио 30 примерака његове књиге Век болгарскаго царя Симеона, да их раздели.25 На ову књигу Вук се позива у својим Примјерима српско-славенскога језика, на ауторове речи да су словенски првоучитељи преводили књиге с грчкога на "славенски", који је ту владао још пре доласка Бугара у ово подручје. Има код Вука још помена о неким Бугарима, о Денкоглу, о неком безименом и сл.

Вук се знао и с Николом Д. Катрановом (1829-1853), родом из Свиштова, московским студентом, прототипом познатог Тургењевљевог јунака Инсарова у роману Уочи нових дана.26 И Катранов је, попут Вука, скупљао фолклорну грађу од својих сународника. По једном податку, окренуо се томе под утицајем мајке која је волела народне песме. Рекао бих ипак да је то више плод уплива његовог професора, Осипа Максимовича Бодјанског, великог Вуковог поштоваоца. У свесци својој он је и забележио да је "Булгарину Катранову" између осталог дао на читање и Вукове збирке народних песама, књ.I-III.27 Године 1852. Вуку га је препоручио руски историчар, Михаило Петрович Погодин. "Поручаю вашему ученому покровительству и расположенію нашего студента Катранова, Болгарина, Познакомьте его съ Веною и приласкайте [его]". - пише он 8/20.Х.1852; пријем писма послатог по овом студенту Вук је потврдио 25.ХI/7.ХII т.г.28 Кад је овај млади Бугарин, начет већ Коховим бацилом, по медицинској заблуди онога времена пошао на море, у Венецију, Вук му је дао препоруку за тамошњег владику Венедикта Краљевића, свог давнашњег пријатеља. Ту је у убоштву скончао овај даровити а"несрећни млади", у Венецији, далеко од родне земље и покопан. Умро је дужан болници Flangini Pichering. Последње дане и тренутке његове забележио је Емилио де Типалдо. Писмо је од скора пружено јавности.29

Није на одмет казати коју реч и о учешћу Бугара у прослави 100-годишњице Вуковог рођења (1888) и преноса његових посмртних остатака (1897). После још увек свежег српско-бугарског рата била је то прилика за раскрављивање односа између српских и бугарских интелектуалаца. Очекивало се да ће славље бити не само српско, не и свесрпско, већ свесловенско. Изостали су, међутим, гости из осталих словенских земаља, уз прекоре оновремене штампе поводом тога. Присуство бугарске делегације објашњавало се блиском аустрофилском политиком двеју земаља. Представници бугарски топло су примљени. Стигло је и неколико поздравних телеграма из Софије и Пловдива. Један од учесника, Станимир Поп-Стефанов Станимиров, директор софијске гимназије, забележиће своја сећања о новој светковини, о 150-годишњици Вуковог рођења, под насловом В Белграде преди 50 години, живо и сликовито писана, један од ретких докумената те и такве врсте о тим свечарским данима. Између осталих занимљивих појединости, а није их мало, дознајемо да је Славчо Кесјаков, један од чланова делегације, рецитовао и своју песму о Вуку.30 И у "Дневнику" Милана Ђ. Милићевића, председника Одбора за прославу, запретано је нешто података у вези с Бугарима. "Владан [Ђорђевић] - забележиће он 2/14. септембра 1888 године - показа писмо из Софије да Бугари желе од своје владе послати изасланство на Вукову славу"; пет дана потом записаће о доласку "изасланика из Пловдива и Софије", а 12/24 септембра пише: "Увече у гостионици "Краљу" сабрасмо се нас неколико Београђана те почастимо браћу Бугаре, а одатле их испратисмо на железницу са свим пријатељима. Светомир (Николајевић) говори здравицу са свим супротну овој што је говорио после Сливнице". Два сведока, а једно, пријатељско осећање.31 Видно је учешће бугарског представника и приликом славља у част преноса Вукових посмртних остатака из Беча у домовину: у име своје земље венац је положио дипломатски представник, Георгијев, а књижевнике је заступао Д. Маринов. Овом догађају поклонила је осетну пажњу и бугарска штампа.

И у преписци између Вукове деце, сина Димитрија (боравио је неко време у Видину) и кђери Мине, такође у њиховој оставини, има података у вези с Бугарском. О посмртном издавању Вукових дела у Бугарској.32 Којих пак, где и како је требало то остварити - одговора нема. У оставини њиховој има такође грађе у вези с Бугарском. Међу хартијама Д. Караџића остао је спис о Видину; у Мининој оставини чувају се стихови поводом ослобођења Бугарске.33

Укратко речено, Вук је увео бугарски језик у славистичку науку, позабавио се његовом граматиком знатно пре него домаћи језикословци, бар за савремену славистику. Својим мислима био је од утицаја и на неке од бугарских списатеља.

По речима неких бугарских истраживача, родоначелник је и бугарске фолклористике, јавио се на том пољу седам година пре Ј. И. Венелина.

Радознало је следио за животом овог блиског народа, од првих списатељских корака до позних година; у више махова испољавао жељу да обиђе ово подручје што му, на жалост, није за руком пошло.

Међусобне везе између Вука и бугарских пмсаца биле су од обостране користи.

 

 

БЕЛЕЖКИ

1. Преписка, I, 871 (Крагујевац, 15.IV.1821 - "Ваше књижевне наручбине нећу заборавити, колико их буде могуће испунити; али то још у напредак знајте, да од Бугарскога и од Циганскога језика неће бити ништа"). [обратно]

2. Исто, II, 127 (Вук-Fридриху Павловичу Аделунгу, Темишвар, 9/21.XI.1822 - Желео би - истиче - да обиђе сем поменутих јужнословенских подручја "Аfонскуþ Гору и Болгарію" где би описао све манастире, потражно у манастирским, црквеним и другим библиотекама старе рукописе од значаја за словенску или руску историју и евентуално купити неке штампане и ретке књиге; најзад, прибирао би географску и статистичку грађу, особито о различитости словенских наречја и о народним обичајима, од значаја за словенску историју). [обратно]

3. Преписка, II, 127(Темишвар, 9/21.XI. 1822). [обратно]

4. Исто. III, 189 (Будим, 19/31.V.1826); Г. Добрашиновић. Неколико докумената из руских архива о Вуку Караџићу. Архивист. Београд), ХIII/1963, св.12,51-52 (Извештај П.И. Кепена од 22.IV.1826 године). [обратно]

5. Исти. Покушај Вука Караџића да се домогне руског пасоша. - В: Зборник Историјског музеја Србије, Београд, 1969, бр.6, 143-154. [обратно]

6. Преписка.V, 729-730 (Београд,7/19.IХ.1836). [обратно]

7. Исто, 765 (Беч, 23.IХ.1836). [обратно]

8. Книжный каталогъ библіотеки Вука Караджича съ прибавленіемъ (1864) - Отдел рукописей и редкой книги Библиотеки Академии наук (Петроград), сигн. 32.14.9. [обратно]

9. АСАНУ, 8552/256 i XIX. [обратно]

10. Исто, 8552 - од Максима Шкрлића из Радујевца. Има података о још две пошиљке бугарских народних песама Вуку: од Димитрија П. Тирола (средином 20-их година) и од Стефана Верковића "из Дибре" (посредством Алексе Вукомановића). [обратно]

11. Исто, 8552/258 (X). [обратно]

12. Исто, 8552/52; Друга збирка речи представља препис записа П. И. Кепена. [обратно]

13. Исто. [обратно]

14. Исто, 8552/48 (88, 43, 89), 2616. [обратно]

15. Исто, 9073. [обратно]

16. Исто, 8552/51 (32). [обратно]

17. Архив САНУ, 8552/2616. [обратно]

18. Ј.Миловић. Talvis, Briefe an Kopitar [у књизи]. - Talvjs erste uebertragungen fuer Goethe und ihre Briefe an Kopitar von…, Leipzig, 1941, 3.92, 93 (Бостон, 17.VII.1834). [обратно]

19. Архив САНУ, 8239/3 (Беч, 7 .V. 1860). [обратно]

20. Преписка, VI, 942 (Кнез Милош - Вуку, Беч, 4/16.Х1.1842 - Није "народ виновать, но Вучичь и Петрошевичь, и ньино Цариградско и Видинско дружсто, и Царски Коммісари, кои су у народу запалили ватру". - оптужују кнез и Ј. Живановић). [обратно]

21. У писмима брату Димитрију, руском официру у то време, Мина се трипут дотиче ове карте: да ли су поменуте карте још код њега како би могла јавити "дотичном" [Александру Иларионовичу Васиљчикову]; такође 1.XII. 1868 и, најзад, у недатираном писму тражи одмах одговор да ли је што "урадио с оном Словенском картом, којује отац припремио", код њих је, вели, неки, већ поменути Рус који се о њој, карти распитивао и није му могла ништа рећи (Писма Мине Караџић Вукомановић. Избор сачинио Г. Добрашиновић. Рад* КПЗ Србије, Београд, 1897, 94). Д. Караџић јој узвраћа 1880 да ће карте узети од В. И. Ламанскоги послати јој на чување (Архив САНУ, 8699/1707,1720,1727; 817, 818). [обратно]

22. Г. Добрашиновић. Вуков покушај да изради етнографске карте јужнословенског живља. Гласник Етнографског музеја у Београду, Београд, 1970, књ. 33,55-68. [обратно]

23. Д-р Ал. Ивић. Архивска грађа о српским књижевним и културним радницима 1740-1880. Београд-Суботица, 1926. Српска краљевска академија, Зборникзаисторију.језики књижевност српског народа, књ.П, 209-215. [обратно]

24. И. Ив. Срезњевски. Вук Стефановић Караџић. Изабрао, приредио Г. Добрашиновић, Београд, 1987, 111. [обратно]

25. Преписка, IX, 754-755, Петроград, 23.Х.1852. [обратно]

26. Ив. Г. Клинчаров. Инсаров. Николай Д. Катранов (Героят от романа "В навечерието" от Тургенев). София, 1938; Л. Минкова. Един българин в руската литература. Дмитрий Инсаров от романа на И. С. Тургенев "В навечерието" и неговият прототип Николай Катранов. - Литературна мисъл, С., 1972, № 5,81-89. За копије поменутих радова најтоплије захваљујем др Ани Рајковој. [обратно]

27. L. Minkova нав.дело, 88. [обратно]

28. Преписка, III, 752. [обратно]

29. Исто. Х, 171-172. [обратно]

30. БАН (Софија), НА, ф.10, оп.1, а.е.43. [обратно]

31. Архив САНУ, 9327/14. [обратно]

32. Писма Мине Караџић Вукомановић, нав. дело, 99.100. [обратно]

33. Архив САНУ, 8699/3014 и 8699/2909. [обратно]

 

 

© Голуб Добрашинович
===========================
© Електронно списание LiterNet, 16.04.2002, № 4 (29)

Други публикации:
Балканите. Ние сред другите и те сред нас (Юбилеен сборник в чест на 70-годишнината на проф. Илия Конев, доктор на филологическите науки). С., 1988, с. 131-145.