Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

СВАДБА У СРПСКОЈ И БУГАРСКОЈ ПРОЗИ

Дејан Ајдачић

web

У оквирима светске књижевности транспоновање обреда и фолклора у књижевним делима највише је тумачено у везама религиозних мистерија и маскирних игри са драмским врстама - античком драмом, комедијом дел арте, пучким комедијама. У словенским традицијама делимично су осветљавани народни корени вертепа, балагана у драмској традицији источних Словена, те фолклорни и обредни мотиви у књижевним прерадама народних умотворина.

Усмеравање истраживачког интереса на свадбу као књижевни мотив у центар пажње поставља односе фолклора/обреда и књижевне стварности. Писци који описују свадбу преузимају и преобликују обредну стварност у фикционалну и фиксирају различите ситуације, поступке, исказе и песме, приказујући кроз свадбени модел и конкретну психолошку ситуацију. Односи свадбеног обреда, односно фолклора и њихове представе у књижевности показују се у низу појава: видовима преузимања и преобликовања обредних поступака и фолклорних жанрова, мери књижевниковог познавања изворних обичаја и фолклора, проблему типизације и индивидуализације, наглашавању драматских или празничних одлика свадбе, постојању и улози маркера етничког идентитета, националних и локалних црта, проблему идеализације представа народне културе, функцији фолклорних цитата у књижевном тексту и др.

Да ли књижевни описи свадбе могу бити интересантни етнографима и фолклористима? С једне стране, књижевност јесте фикција, али, с друге стране - ослања се на сам живот. Неке детаље из описа свадбе у Нечистој крви или неким Килибардиним причама нећемо наћи ни у једном етнографском извору. Верујем да се књижевност може посматрати као етнографски извор - у оним ретким случајевима када у писцу препознајемо чувара старине. Али књижевност не треба сузити само на могући извор непознате грађе. У делима чији се опис може упоредити са записима етнографа могу се уочити и протумачити међусобне варијације, поклапања и одступања.

Јасно је да ће књижевни историчари у књижевним приказима свадбе приступати на сасвим други начин уважавајући сазнања и методе историје књижевности и тумачења књижевних дела. У њиховим сагледавањима етнографско-фолклорни факти служе нечему другом и могу се посматрати са становишта своје књижевне функције. Приповедач (или казивач) каткада говори о придржавању обичаја, о свом односу према њима, о старини и изобичајености неких поступака, о новини, о етничким разликама и посебностима. Књижевни описи свадбе и за стручњаке који се баве народним обичајима могу имати вредност грађе иако су представљене чињенице прилагођене потребама књижевног текста. Имајући у виду да је број читалаца књижевних дела далеко већи од броја читалаца фолклористичких и етнографских студија, јасно је да су неке представе о култури, засноване на лектири, значајније формиране на основу књижевних дела, него на основу изворних записа. И са те тачке гледишта фолклористика има разлога да се посвети испитивању књижевних представа народних обичаја и умотворина.

Иако испитивања фолклорних и етнографских елемената у књижевним делима српских и бугарских писаца нису остала изван интересовања фолклориста и књижевних историчара, након ишчитавања бројних библиографија и студија о односу усмене и писане књижевности, запажа се тек незнатна пажња посвећена мотиву свадбе. Препознавање и пописивање елемената које су писци преузели из фолклора даје могућност да се ти елементи упореде са изворним записима народне културе и установи намера писца у приказивању свадбе. Таква, поредбена испитивања нису вршена. У овој прилици осветлићемо само неке од аспеката транспоновања фолклора у књижевности. Биће размотрени изабрани примери књижевних представа свадбе из приповедака српских реалиста Јанка Веселиновића, Боре Станковића, савременог црногорског писца Новака Килибарде, те текстови бугарских приповедача Јордана Јовкова и Елина Пелина, и др.

ЦЕЛОВИТОСТ И ФРАГМЕНТАРНОСТ. Писци који описују свадбу описују след поступака и пратећих исказа и у свом представљању преносе и смисао целог догађаја и етнографске детаље. Велики број свадбених чинова приморава писце или да опису свадбе посвете велики простор или да изаберу неке од карактеристичних детаља и сцена којима на сажети начин приказују овај обичај. У српској књижевности релативно целовито је испраћен ток свадбе у делу Јанка Веселиновића, фолклорног реалисте. Његова повест Сељанка приповеда о Анђелији, која је после срећне свадбе, пати сахрањујући своје најдраже. На почетку овог прозног дела описује се низ обредних фаза: облачење девојке и давање савета, долазак сватова са барјактарем у авлију, те даривање пешкира, венца, погача и кићење невесте, похвала зету, пуцање и нова даривања, куповање, полазак сватова, муштулугџијина најава доласка сватова, потом обреди при дочеку младе у новом дому - клање кокошке, љубљење свекрве, узимање хлеба и соли, разни магијски поступци око огњишта, прва ноћ у новом дому уз девера, обредне радње које млада изводи на бунару, полазак ка цркви и врачање приликом преласка преко воде, венчање у цркви, убрађивање и конђа, даривање новца и дарова, гозба са шалама, свођење младенаца. Веселиновић описује и послесвадбене обреде - походе и посету младе родитељима. Прилично је развијен опис различитих фаза свадбе и у Нечистој крви Боре Станковића, а није ми познат пример ширег сликања код Бугара. Други, у овој прилици разматрани текстови описују тек неки одсечак свадбе - на почетку радње у функцији увода за причу о судбини младенаца или на крају у виду расплета жеље јунака да остваре своју љубав или присиљавања од стране других на брак према интересима заједнице или породице. Велика сложеност вербалног приказивања свадбе састоји се у бројним поступцима и исказима великог броја људи које је тешко обухватити, као и речима мало податних сегмената као што су музика, игра, детаљи свадбене ношње. Писци су приморани да изабирају тек неке елементе, а да друге занемарују. У нужном свођењу које подразумева такав избор, писци имају две могућности - да свој избор ограниче на један ужи део свадбе, и други, да прескачући одређене делове свадбе целу свадбу скрате, скраћено представе.

ЗАПАЖАЊА ПРИПОВЕДАЧА О ПОШТОВАЊУ ИЛИ НЕ ПОШТОВАЊУ ОБИЧАЈА. Приповедач се појављује као посредник између читалаца и књижевних јунака без истицања свог удела у приказивању света или са коментарима, запажањима и тумачењима свадбених чинова, функција појединих сватова, свадбене одеће, имена и симболике свадбених предмета, песама и др.

Приповедачи својим или казивачевим гласом најчешће истичу да је неки поступак у складу или нескладу са обичајем, при чему се непридржавање обичаја тумачи различитим приликама. Коментарима који потврђују или одричу поштовање обичајног реда писац се јавља као посредник између стварности коју је приказао и читаоца. Ослањајући се на могућности свезнајућег приповедача или говорећи исказима актера свадбе, писац уверава читаоца и у своје познавање свадбене традиције у односу на коју се конкретна свадба и поступци њених актера оцењују.

У причи Јордана Јовкова През чумавото из збирке Старопланински легенди, када се најављује излазак младе из куће, приповедач пише: Обичай беше да се плаче, когато булката напуща бащината си къща. Но сега плакаха не само домашните, но всички плакаха дори хора, които не знаеха що е съзи през живота.

Јанко Веселиновић, српски фолклорни реалиста, у повести Сељанка коментаре приповедача графички издваја, стављањем у заграде - (ваља се), (Обичај је да вођевина никако не седа). На тај начин се запажање приповедача одваја од саме радње, а у односу на народне обичаје истиче како се сватови држе реда. Такав однос сватова може се истаћи код Веселиновића и у продужетку описа - отишли у собу да ручају; таки је ред.

Наратор у Нечистој крви Боре Станковића ретко се оглашава сопственим виђењима или додатним објашњењима. Иако је повест пребогата етнографским и фолклорним елементима, знања о свадби углавном су уграђена у радњу и приповедач не прекида приповедни ток истицањем своје упућености да би помогао читаоцу да потпуније схвати народне свадбене обичаје. Кратким умецима он тек потврђује да је описана или предстојећа радња утврђена традицијом (као што је био ред; када по обичају).

У причи Првљенац изненада из збирке Суђенице Килибарда не описује целу свадбу, већ само њен мали део: поделу свадбених чинова, пут сватова до младожењине куће и весеље које се тамо одиграва. Казивач истиче како је младожењин отац: прегао да се не изостави ни један сватовски обичај који се у пљесмама спомиње. Све је било као некад што је било. Тиме се на посредан начин наглашава како су неки већ почели да занемарују обичаје својих предака, али се на интересантан начин сугерише и како се песма сматра чуварем традиције. Песма свакако памти обиље поступака, посебно оних којима она сама даје узвишеност у исказивању осећања и вербално-поетском удвајању обреда, али постоје неки поступци, њихови сегменти, као и говорни искази које песма не прати. У намери да се не изостави ни један сватовски обичај који се у пљесмама спомиње препознаје се тако један од модела обнављања традиције у оквирима саме традиционалне заједнице. Такав начин оживљавања древних обичаја свакако се разликује од реконструкција које изводе етнолози и љубитељи народних старина у културно уметничким друштвима или туристичким центрима.

У повести Јордана Јовкова Ако можеха да говорят, газда Васил је принуђен да веже момка који би могао да га осрамоти пред гостима-сватовима. Тиме је отклоњена опасност, а приповедач потом истиче како се ствари враћају у нормалан ток: Всичко стана както му е ред.

Каткада је у приповедању или казивању управо одступање од народног обичаја оно што представља изузетан догађај који говори о изузетности саме свадбе и њених актера. Тако, у Станковићевој Нечистој крви, Софка поред тога што је љубљењем руке будућем свекру показала свој пристанак, додатно и одговара - и на изненађење свих , - јер то није обичај. Одступање од обичајног реда у причи През чумавото Јордана Јовкова, исказује један од саговорника младиног оца који му питањем сугерише да није добро организовати свадбу у време чуме и глади: Бива ли, Хаџи? Хората мрат... Овим исказом осветљава се народно схватање о коме се може наћи мало трагова у записима етнографа.

У основи споменуте Килибардине приче Првљенац изненада налази се одступање од поделе сватовских чинова, јер главни јунак - Рудан, већ одређен за барјактара мимо реда, ненадано постаје и првљенац - гласник који младожењиној кући дојављује да сватови долазе. Првљенац по договору остаје понижен и без дарова који су му били намењени: Кад је баксузни првљенац Дурковић-Јакшић видијо да Рудан мијења здравице, он се једанак окренуо натраг, али није свртао у сватове но продужијо кући, продужијо с црном капом у жалосну руку, није сватовској дружини рекао ни збогом!

ИДЕАЛТИПСКО И ПОСЕБНО. За разлику од етнографских и фолклористичких записа свадбе, које су у највећем броју случајева идеалтипски записиване, у стварним свадбама се преплићу ти традицијом устаљени облици са индивидуалним судбинама и стварим односима и осећањима учесника свадбеног обреда. У књижевном делу и поред типизације или стилизације, ипак постоје индивидуализовани односи између јунака и два рода, тако да се свадби претходећи, ванобредни односи учесника свадбе преносе и у књижевни опис. У књижевним описима приказују се и одрази свакодневице у свечаном чину, па је отклон између стварности и обреда, као идеалног модела, у књижевности чешће мањи него у записима народних обичаја.

У казивању у првом лицу у форми сказа и приповедању у трећем лицу преплићу се типичне и психолошко-индивидуалне црте актера свадбе, опште и локалне, посебне црте самог обреда. Знања о свадбеном обреду и конкретним сватовима прате пишчеви искази и коментари који одређују међусобну сразмеру индивидуалних и типских акцената. Само су наративне форме тог исказивања другачије. Поред казивача сагледавања и вредновања поступака сватова могу се представљати и ставовима других актера у приповедању којима наратори указују поверење и дају реч. Приповедач или казивач као приповедач изабирају елементе обреда и потчињавају их својој причи. Селекција зависи од личне склоности аутора према различитим деловима свадбе и свадбеног фолклора, али и од конкретне књижевне потребе.

Веселиновић је у Сељацима детаљно представио читаву свадбу уносећи и личне утиске главних актера, пре свега младе. Његови описи су са психолошке тачке гледишта идеализовани, а са етнографске само дескриптивни. Он је суздржан за слободније сцене, тако да је, нпр. свођење исказано једном кратком реченицом.

У причи Првљенац изненада савременог црногорског приповедача Новака Килибарде, међутим, улоге су типске, али у конкретној прилици оне добијају и особен, лични печат. Килибардин казивач детаљно се бави обичајима везаним за припрему и одлазак свадбене поворке по девојку. Он наизменично даје безличан идеалтипски опис и слика стварне односе у сватовима младожење на конкретној свадби. Правила свадбених поступака он уводи речима: треба..., има да..., за првљенца се меће, и др. У представу уобичајених поступака, уклапају се психолошки односи међу ликовима, и укључује прича о испољавањима јунака у ритуалној ситуацији са унапред прописаним улогама. Искуство човека који се гостио на многим свадбама, али и познавање научно заснованих приступа у анализи народних свечаности допринело је да Килибарда, посредством свог казивача, укаже на разлику која се јавља између песама и реалних околности у којима се одвија једна свадба. У причи Првљенац изненада каже се: Баш се никад не намљести да је на свадби као у пљесми о свадби, али ако није на свадби свеосве друкчије него што би могло бити да пљесми не смета, пљесма о ђеверима зеленијем боровима и ђевојци планинској јелици мора да се чује! Али кад се догоди да су оба ђевера нижа од ђевојке, или да су зорли ђеверови а ђевојча барече кратка гњата и маљава врата, не отвара се никоме писак да се пљесмом упита како се гледа млада међу ђеверима! Писац ово разлагање не изводи зато што му је оно потребно у представљању догађаја. Оно је уклопљено у опис свадбених чинова и спомен песама које се певају о деверима и младој и нема функцију у сижеу, али казивача представља слушаоцима/читаоцима као упућеног зналца народних обичаја. Ваља са поштовањем за Килибардино осећање традиције приметити да би његово запажање могло да буде предмет и неке фолклористичке студије, јер се често свадбене песме сматрају сасвим поузданим водичем у сценарију конкретних свадбених свечаности.

И писац, и фолклориста, и човек поникао из народне културе, Килибарда је своје познавање обичаја пренео казивачу, који у начелу осећа да ли песма приличи некој ситуацији. Али казивач и наставља: Но ако је стари сват допуштијо да ракија буде сватовски кадија, поравњају се свадба и пљесма па не крива ни тамо ни амо! Али тада то више нијесу сватови но лаћамија, то нијесу сватови но мустра да се узме примљер како не ваља водити сватове.

Када се говори о народној свадби, најчешће се има у виду свадба момка и девојке који се први пут венчавају. Међутим, сам живот је много богатији, па је и народна култура разрадила обредне механизме подстицања престарелих момака и девојака на брак, као што је удовцима и удовицама омогућила поновно венчање. Постоје чак и посмртне свадбе неудатих девојака и неожењених младића којима се обезбеђује њихов спокојан живот на другом свету. Свадбе престарелих или обудовелих лица нису тако раскошне и занимљиве као свадбе младих, али имају неке карактеристичне особености.

Одређени типови свадбе могу бити предмет приповедачевих усмерења. Бора Станковић у причи Покојникова жена приповеда како је Аницу испросио удовац Дакле била је "пијена", дана. (из збирке Стари дани). Свадба је била скромна, према мужу, удовцу, као свака удовичка свадба. Али опет је била боља.

ОБЈАШЊАВАЊЕ СМИСЛА ОБРЕДНОГ ПОСТУПКА или ФУНКЦИЈА.

Писац који сматра да је читаоцу његовог текста неопходна помоћ у разумевању неког одељка свадбеног обреда, било да претпоставља како је неки обредни поступак или функција регионално ограничен или застарео и стога нејасан, без додатног објашњења може да у своје приповедање дода и тумачење у оквиру самог текста или у напомени уз текст. Тиме он преузима и функцију повлашћеног познаваоца традиције који не крије своју надређеност у односу на читаоце.

У Веселиновићевом делу Сељанка, смисао одређених радњи изриче један од учесника - тетка, као старија жена из рода, даје младој савете који ће младиним другарицама помоћи да крену њеним путем - она јој каже да једној другарици да опанке, а да другу повуче за нос приликом изласка из дома, а говори јој и да своју будућу срећу обезбеди тиме што би развезала све чворове на себи. Приповедач се у другој прилици директно обраћа читаоцима: Знате ли шта је зет у сватовима?

Младожења скочи с кола, а један од ашчија додаде му кокошку живу. Он извади нож из цагрије и закла је. (То је за то : ако би вођевина што гатала да јој не важи). Када младој која ступа у нови дом додају мушко дете са жељом да се магијски обезбеди да њен пород буде мушки, Веселиновић објашњава: то је наконче.

У већ спомињаној причи Првљенац изненада нашироко се говори о сватовским главарима, нпр. о старом свату: Стари сват има прву и потоњу ријеч, њему се не преправља, он командује, наздравља и чоекује! Он сједи у чело софре до старога свата од дома, не море нико бити помеђу њих двојице, сви гледају који ће од њих паметније наздравити и ријечи провести! Кад се рекло - води свата а остави брата - највише се мислило на старога свата, он је сватовски проговор и прозор кроз који пријатељи гледају на кућу у коју су дали одиву или Војвода од сватова сједи до војводе од дома, и они један уз другога, један з другијем зборе и ш чашама се куцају, делијају се ш чиновима али немају никакву дужност. За војводе се бирају људи прикладни погледати, војвода не море бити ћедиљак, баврљан, нискогуз и мишобрк, не море се догодити да је војвода најгрђи међу сватовима. Говорећи богатим народним језиком казивач с једне стране даје обавештења о пожељним особинама сватовских главара, али је његов опис накићенији и психолошки изнијансиранији од било ког записа учених дошљака.

ЕТНОИДЕНТИТЕТ. Етничке одлике једне заједнице у односу на друге заједнице огледају се између осталог и у обредној сфери. Знаци препознавања и разликовања етничког идентитета у свадби истичу се у оним приликама када се у књижевном делу описује свадба припадника различитих заједница или када казивач припада другом народу или вероиповести у односу на јунаке о којима приповеда. Свадбени маркери етноидентитета у прози балканских Словена најизразитији су у поређењу муслиманског многоженства и хришћанског брака само са једном женом.

У роману Новака Килибарде Црногорска хроника, казивач истиче значај прве жене код муслимана, те говори: Главно је то да се бег првом ожени од сојевића и кољеновића, да му се прочује како се сојли и зорли оженијо. По тој првој женидби ценијо му се нам и глас куће и женидбе, а потље нико није водијо рачуна окле ће се он другом, трећом и седмом оженити! Могао је у харем довести и црну Циганку...

Килибардин казивач приче о необично нескладном пљевачу, Килибарда тек узгред, додирујући тему свадбе, указује са извесним негодовањем на етничку особеност младине одеће: Ма Бог нас је унаказио у Црној Гори мимо свијет, те нам и невљесте кад их доводимо у кућу долазе у црне велове. Читао сам из једне књиге што је уче ђаци да тога обичаја нема ни у једнога другога народа на окрс бијелог свијета. Гледам болан у Равној Земљи невљеста носи кад се вљенчава све бијело као вољ карте; најпотље бијеле јој и цревље и ташња (из збирке Небески сужњи).

АНТИТЕЗЕ И ПРИКАЗИ СВАДБЕ. Унутрашња симболика обреда садржи опозиције у многим елементима обреда, али се у књижевним текстовима не користе све ове напетости, већ само неке од њих, али се поред њих уводе и опозиције директним или посредним повезивањем различитих култура. У тексту Ритуалистички приступ књижевним текстовима, из кога је наведен претходни цитат, набројане су неке од опозиција које се у књижевним представама обреда јављају као обликотворни и идејни чиниоци: идеално - реално, колективно - лично, дивље - питомо/културно, грех - казна, људско - нељудско). Писац у напетости ликова у свом делу прикривено или неприкривено заступа неке од елемената ових опозиција.

Када приповедач уз опис саме радње у коју је укључен свадбени обред, исказује и свој став према свадбеном обреду, са становишта традиције и њеног поштовања, он супротставља сеоско и градско, старо и ново, народно и грађанско. Уколико он сматра да је свадба леп стари обред, он ће, уколико му је стало до истицања таквих представа и у социјалним и психолошким мотивацијама, извести вредновања која подржавају његово виђење. Међутим, актери свадбе некада не бирају вољно свог изабраника, када напетости у свадби добијају друге, наглашеније социјалне или психолошке одлике. Како је свадба пуна амбивалентних осећања, па у неким сегментима и противречних поступака, у књижевним делима се та подељеност најчешће додатно појавача. Наведене опозиције су наглашеније када су у неку од сижејних основа приче укључене и напетости које произилазе из односа између два рода или односа у породици младе или младожење.

Психолошко осветљавање великих очекивања и разочарења јавља се у неким причама о свадбама. У причи Јанка Веселиновића Било - па битисало свет идеалне слоге и љубави свој врхунац доживљава у одласку сватова по девојку Вемију и тренутке пре свођења, да би потом муж почео да занемарује своју жену и пије. Хармонија у односима заљубљених који остварују своје жеље супротстављена је слици пропале љубави неразумевања и разочарења коју доноси каснији живот.

Бројније су приче реалиста који описују село и мале градове у којима заједница или породица присиљава свог члана у избору супружника. Потреба очувања јединства православне заједнице приморава сељане из једног српског села у Далмацији, како је то насликано у причи Симе Матавуља Ђукан Скакавац, да присили удовицу да се уда за напраситог чудака, како ова не би отишла за латина - католика. Иронија судбине коју Матавуљ луцидно сагледава јесте и да Ђукан, поред свих насилничких црта и одсуства поштовања према најближима има и отпор према цркви и црквеним обредима: Да је Ђукан икако могао избјећи црквени обред, он би то најрадије учинио, јер све је то "жвр", а особито оно окретање око стола привизанијех руку и са вијенцима на глави. Свадба је приказана кроз непрестану стрепњу приповедача и учесника да посвађани Ђуканови сродници не направе бруку, тучу и лом.

У традиционалној култури, избор младе, односно младожење правили су родитељи, тако да су младенци могли да буду нескладни по лепоти, узрасту, имању и др. О удаји за недрагог певају и народне песме, како оне лирске, тако и усмене баладе. О несрећном процепу осећања и дужности, о личним преживљавањима говоре и књижевна дела у којима се мотиви ускраћености и туге, принуде и одрицања везују за свадбу са невољеним бићем. За разлику од оних дела у којима се после савладавања препрека достиже жељена срећа, у делима у којима несклони родитељи, дужност према породици или народу предодређују везивања личне судбине за невољено биће, и и сама свадба, описана је тамним тоновима.

Књижевност је склона том тамном залеђу живота, несрећним судбинама, па и књижевна слика свадбе изгледа нешто осенченија. Удаја за недрагог по одлуци родитеља и уз саможртвовање младожење или невесте, представља и књижевни мотив у чијем развијању се наглашавају социјални и психолошки моменти - социјални у губљењу и задобијању статуса у друштву, а психолошки у личном преживљавању тих промена преломљених кроз најинтимнија осећања везана за брак и будућег супружника. Тешка искушења осиромашених, некада богатих породица, у приказима свадбе чине сусрети њихових профињених навика и истанчаних очекивања са простотом нових богаташа. Низ уобичајених свадбених поступака добија таквим сударом различитих светова нове емотивне и психолошке нијансе, а у самој свадби се још оштрије оцртавају конфликтна начела и сукоб два рода. Бора Станковић приказује и свадбу сина који се не жени драгом, али сиромашном девојком, већ богатом миражџиком у причама Газда Младен и Увела ружа. У Нечистој крви Боре Станковића, посрнула угледна породица ради очувања пољуљане части даје лепотицу Софку новим богаташима неугледног порекла. Станковићева Нечиста крв, у низу сегмената свадбе приказује Софкин бол што је принуђена да се уда за недрагог. У сликању просидбе, пијења, оглашавања откривају се и њено суздржавање да не покаже свој очај и понос лепотице из чувене и богате породице. Приликом купања у амаму, слушајући иза ограде песме других девојака Софка заплаче, тобожњим сном прикрива своју тугу, пије ракију пре но што долазе гости како би сакупила "храброст", у цркви се мучи да задржи дечакову руку. Једном обреду писац придаје различит социјални и психолошки смисао, откривајући несклад изиграваног славља и стварног бола и туге. Спасавање од социјално-имовинске пропасти посредством брака из интереса добија посебно оштре црте када се угледна породица из нужде везује за богату, али неугледну породицу нових богаташа. Патње заљубљеног и сиромашног учитеља када га његова вољена Славка одбацује да би се удала за имућног али притупог младожењу описује Елин Пелин у причи Кал. Сватови пролазе поред прозора стидљивог и очајног учитеља кроз блато. Сам опис свадбене поворке за писца није толико битан, па стога није ни опширан. Он га помиње како би преплео слику стварног сеоског блата коме је придата и једна симболичка нијанса са психолошким преживљавањима јунака. Антитеза љубав уз сиромаштво или благостање у браку без љубави разрешена је као и у Станковићевим приповеткама у корист другог решења, уз суздржан бол због губитка среће и права на срећу.

Супротстављање обичног живота свадби као ритуалу необузданог весеља среће се у неким приповедним делима Иве Андрића, Јордана Јовкова, Боре Станковића, и др. Оно произилази из народног поимања свадбе, али се приказује и у паланкама и градовима. У Андрићевој причи Свадба, ратни профитер Хусо Кокошар се жени младом женом (оставивши своју стару Циганку) уз бучно весеље у босанском граду. Јовков у причи През чумавото такође описује музику гајди и тапана, и коло које се разиграва: под черните гроздове играеше голямо хоро. Играеха като луди, потънали в пот, каточе бјаха къпани, супротстављајући весеље свадбе не само обичном животу, већ несрећи изазваној глађу и епидемијом чуме. У описима свадби Бора Станковић у различитим текстовима осветљава пијанство на свадби које слаби моралне обзире и весеље претвара у разблудност и распусност. Нелагодност и одбојна осећања према пијаним сватовима, пијаном ору показују се у причама из збирке Стари дани - Покојникова жена и Нушка, а њихов блуд се најпотпуније описује у Нечистој крви. Јунакиња приче Покојникова жена каже Већ сви они изгледали су једнаки, равни, као нека ноћна браћа, чему је у Нечистој крви слично: сви мушки претварају се у једног мушког, све женске такође опет у једну општу женску. То изједначавање, губљење граница између социјалног положаја и достојанства у друштву оштро супротставља свадбу обичним, не празничним приликама у којима су односи између људи потчињени одређеним законитостима.

У причи Нијема свадба из збирке Ћамила Сијарића Наша снаха и ми момци - невеста тек на свадби сазнаје да је младожења нем од рођења и прихвата га.

СВАДБЕНИ ФОЛКЛОР у описима свадбе у књижевности повезују два типа културе - усмену и писану, традицијски стабилизовану и иновацијску, културу исказивања колективних и индивидуално исказаних вредности. Уношењем усмених, фолклорних текстова у сликање свадбе, најчешће посредством књижевних јунака, учесника свадбе, илуструје се народно благо, фиксира се народна традиција, истичу се националне особености или локалне црте свадбеног фолклора - говорних жанрова (здравица, благослова, поздрава и др.) и свадбених песама. Стихови наведених песама прекидају прозни опис, ток приповедања о свадби, али поред разлике која се огледа у формално-графичком изгледу текста, они представљају и искорак у лирску сферу. Одступање од нарације накратко уводи ритам стихова, али и доноси традицијом фиксирани и згуснути исказ фолклорних стихова. За читаоце који познају и њихову музичку потку, народна песма има и додатно значење, јер они спонатно чују мелодију наведених стихова који добијају пунију вредност у прожимању речи и музике.

Станковић у Нечистој крви у амаму (Жали, дико, и ја ћу жалити; Да знаш, дико, да знаш, дико; Јао, јао, јел'те дико, жао; Мито море, Митанче) Цигани свирачи у вече уочи свадбе ефенди Мити певају не обичну песму, већ песму њихове куће, која се увек певала, када се ко од њих удавао и женио: Хаџи Гајка, хаџи Гајка девојку удава, Ем је дава, ем је дава, ем је не удава! Када Софка силази међу сватове, ови не стрепећи да ће то коме бити досадно траже од Цигана да свирају и певају песму Славуј пиле, мори, не пој рано,

Килибарда у причи Првљенац изненада уз објашњење сватовских чинова наводи стихове Ђеверима до рамена, о јаворе зелен боре; На ред на ред, кићени сватови, Развиј барјак, барјактаре - као песме које се певају деверима, барјактарима или као песме које се изводе уз неке њихове поступке. У самом опису радње наводе се два стиха: На ред на ред, кићени сватови, ко нас гледа нек му мило бива! коју сватови певају пошто су се приближили своме, младожењином дому. Интересантно је објашњење казивача да се песме размењују за добробит везивања два рода: Онда су сватови запљевали "кићено кићено небо звјездама и опалили леворе и кубуре, а вљетар је у то донијо с Великога Злоступа пљесму "под оном гором зеленом тако су се двије куће с пљесмом по вљетру дозвале да би им пријатељство било талично и пофалично (Суђенице: 89).

Стихови о младој међу деверима уплетени су у прозни исказ приче о Стани Окичиној. Памтим ја добро кад су сватови довели Стану...Кад уљезе Стана ж ђеверима - просвијетли се кућа од ње! (Бројачи ајвана) Светлосна симболика невесте међу деверима овде се у прозној форми ослања на народне свадбене песме, али се друкчије потом развија, јер Килибарда даље описује раскошно и богато одело Стане Окичине.

Песма је присутна чак и у приликама када се не наводе стихови. Јордан Јовков, представљајући Василенину свадбу говори само у којим се приликама певало: С песни, с провикванија, каруците на сватбарите напълниха двора на чифлика... Гощаваха се, пиха. После плакаха, когато изпращаха булката. Василена се качи на една кола. зълвите насядаха при нея и запяха.

Склоност писаца ка празничном или конфликтно-драматичном аспекту свадбе огледа се у њиховој пажњи према свечарским елементима свадбе, весељу сватова, обредним играма. Писци склони осећајности или милозвучности свадбене песме истаћи ће њену лепоту или празничну функционалност, поклоници народних старина нагласиће магијске поступке, а писци склони психолошком сликању, продубљено ће оцртати не само весеље, већ и тужне и конфликтне аспекте свадбе. Килибарда раскошно приказује сватовске чинове, Бора Б. Станковић акцентује пијано весеље сватова. Избор приказаних елемената свадбе условљен је и психологијом писца, и регионалним одликама свадбе које су "запамћене" и пренесене у његову прозу. У српској и бугарској књижевности свадба и свадбени фолклор су нашли своје место и у другим књижевним врстама, као на пример у драмским и оперским делима фолклорног усмерења.

 

 

© Дејан Ајдачић
===========================
© Електронно списание LiterNet, 21.01.2002, № 1 (26).

Други публикации:
Slavic Gate.