Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Ноември  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

КРАТАК ПРЕГЛЕД ФОЛКЛОРНИХ ДЕМОНА У БУГАРСКОJ КЊИЖЕВНОСТИ

Дејан Ајдачић

web

Појаве демона из народних веровања у различитим националним књижевностима показују извесну сличност, која произилази из сродности фолклорног погледа на свет и поетике усменог стварања. Унапред може да се претпостави да у упоредном проучавању књижевности постоје широке могућности уочавања пре свега типолошких, али и контактних веза у представљању фолклорних демона, које су утолико занимљивије и значајније уколико су културе два народа ближе. Са становишта историје српске књижевности, није без значаја познавање историје блиске, али понекад недовољно познате бугарске литературе.

Током рада на овом прегледу, који би требало да понуди основна обавештења о демонологији фолклорног порекла у песмама и причама на бугарском језику, од мале користи су биле историје бугарске књижевности, у којима, овом проблему није посвећена довољна пажња. Стога је било неопходно истраживачко читање дела, а незаобилазну помоћ у томе чиниле су студије о фантастици Људмиле Стојанове (фрагменти необјављене дисертације), Величка Влчева, Огњана Сапарева и Елке Константинове, као и текстови о савременим писцима Радичкову и Хајтову.

Особеност књижевне демонологије фолклорног порекла, у односу на демонологије других митолошких и религиозних традиција, подразумева истицање старе, тајанствене, често занемарене сопствене традиције. Враћање народним веровањима и сујеверјима, у књижевности је било посебно изражено у периодима када је владајући или један од владајућих модела светске књижевности омогућавао да се у свом наслеђу пронађу елементи древног, чудесног и страшног. Тако су и писци балканског тла, у баштини својих народа, откривали демоне онда, када се сопствена усмена традиција књижевно преображена и прилагођена могла да уклопи у владајуће стилске одлике. Поетички подстицаји за коришћење богате мотивске демонолошке грађе долазили су на Балкан из светске књижевности: у средњем веку из византијске апокрифне књижевности, током романтизма из западноевропске уметности готског усмерења или програмских списа у којима је уздизан народни дух, у периоду фолклорног реализма из словенских књижевности, а данас, из латино-америчког магијског реализма. Ван споменутих стилских раздобља, постоје и поједини текстови писаца са народним демонолошким мотивима. Тако су, на пример у модернизму, који није био превише отворен према фолклору, у српској књижевности Станислав Винавер и Растко Петровић, а у бугарској Светослав Минков, створили дела која не припадају главној матици у историји националне књижевности.

Ипак, уопштено говорећи, тип преображавања фолклорне демонологије у књижевним делима има тематска, идејна и стилска својства књижевности времена у коме су настала. Наравно, на обликовање појединачног дела, у већој или мањој мери, утичу дела сопствене фолклорне и књижевне баштине, као и светске књижевности. "Судбина" демона у националној историји књижевности зависи од интертекстуалног односа приповедака, романа, драма или песама са другим књижевним делима. Иста или сродна демонологија балканских Словена не налази истоветног одјека у њиховим књижевностима, тако да се у њима појављују различити и различито приказани демони. Посебне културне, етнопсихолошке и књижевно-историјске околности у којима су се националне књижевности развијале, те надовезивање на дела претходника написана на истом језику, довела су и до специфичних разлика између појединих националних књижевности у погледу присуства демона у њима. Тако се змај, иако лик из веровања и усмене традиције свих балканских Словена, као књижевни лик ауторских дела, најразвијеније јавља у бугарској књижевности, док се вила веома често среће у српској књижевности.

У фикционалном приказивању односа змаја и девојке, бугарски писци, углавном, књижевно "испитују" тај однос као демонску љубав силовитог и моћног мушкарца и немоћне жене, ослањајући се на елементе народних предања и митолошких балада са мотивом змајевских отмица девојака. Ретка је замена демонске и људске природе као у једном певању спева У царству самодива Ивана Вазова. Песник и приповедач, Вазов, приказује жену коју је волео као змајицу, а неоствареност љубави објашњава уплитањем виле-музе, која их је одвојила разделним биљем. Алегоризацијом два типа женских демона, писац, фолклорну мотивацију ликова и радње потчињава нефолклорној идеји, пројектујући односе из конкретне љубави у демонска бића. Алегорија и овде поједностављује слику света, сводећи је на однос супротстављених начела. Самодива као демон, код Вазова, привидно, оличава начело насиља у име колективне користи - поезије, док змајица представља начело љубави.

У фолклору, љубав демона и људског бића ређе је заснована на немогућности демона или демонским силама обузетог човека или жене да живе у друштву људи, а чешће, демон објекат своје жеље односи у свој свет.

У бајкама, предањима и песмама Словена заједничко је веровање да змајеви отимају девојке. У песми Змајевска драга Пенчо Славејков приказује болну Лепу Јану. Главни мотив је развијен из народних песама Верковића и Миладиноваца. Девојку односи змај, са змајевима и змајицама, у златним кочијама, праћеним муњама и треском. Песма започиње реално, приказом девојке и њених другарица, жетварки, а завршава фантастично, на основама фолклорних веровања у змајевске отмице са визуелно дограђеним и поетизованим сликама ватрених бића која лете.

У фикционалном промишљању о љубави змаја и девојке у драми Змај Горјанин, Петко Тодоров је трагао за додирима и сукобима два удаљена света, из основа мењајући њихов однос из народних веровања. У алегоријској драми Тодорова, Змај горјанин је оличење природе и слободе, а свет људи је заснован на принуди и ограничавајућим конвенцијама. На почетку драме, кроз приче људи, змај је представљен као зло и окрутно биће. Девојка, оптерећена ауторитарном породицом и баналним младићима, жели да побегне из дома и призива змаја као биће из другог света. Он је односи у своју пећину, и нежно брине о њој, откривајући своју праву природу. Када сељани дођу да је силом врате у село, помахнитали брат уместо змаја, убија сестру - отету девојку. Алегоријска ремитологизација Петка Тодорова заснива се на психолошком развијању односа појединца и колектива. У реалистичко сликање психологије ликова, уноси се, кроз мотивацију јунака, алегоријско преобртање улоге људи и демона. Песник и кроз трагично разрешење потврђује да је зло у демонски окрутним људима, а не у митолошком бићу - змају.

У причи Окамењена девојка Ангела Каралијчева, старац у гори тражи биљку расковник да би ушао у змајевску пећину и ослободио, пре много година отету, девојку. У поигравању са двоструким тумачењем вишегодишњег и узалудног старчевог напора, писац поред фантастичке мотивације даје и реалистичку. У пећини, како кажу сељаци, он тражи закопано благо. Каралијчев, у својим причама, спаја различите мотивске и жанровске елементе народних прича, измењујући, на начин који није карактеристичан за усмену традицију, бајковито чудесни свет и свет предања. У епизоди окаменењивања уплашене девојке, када јој се змај приближио, описује се како из њених очију почињу да теку сузе. Демонолошко предање о окамењивању, у фолклору најчешће везано за вештицу или демонизованог старца у хтонском хронотопу планине, овде се спаја са етимолошким предањем о настанку извора - девојчине сузе постају планински извор. У завршном делу приче додатано се поколебава вера у стварну природу приче о змају. Један сељак закључује да је старац, који тражи чудесну траву расковник, луд. Писац, међутим, новим обртом, оспорава ово рационално виђење и критички однос према народном веровању, ставом, да старац можда и није луд. Каралијчев се закључним обртом, опет враћа фантастици.

Елемент народног веровања о повезаности суше и змајеве страсти, јавља се у причи Змај Антона Страшимирова. У брижљиво тканој реалистичко-психолошкој прози, представља се свекрва, која из мржње оптужује снају да је крива што змај заборавља да селу пошаље кишу. Ремитологизовани мотив ватре јавља се у сну неправедно оптужене жене, у коме се змај појављује у лету, на ватреном небу, представљајући наговештај њене скоре смрти у подметнутом пламену.

Елементи демонологије у народној култури постоје у приповедним врстама усмене предаје, али и у систему прагматично-обредних поступака истеривања или заштите од демона. Обредно-прагматични дискурси су повезани са наративним дискурсима, међуодносима и заједничким основама културе. У књижевним делима дискурс народних обреда усмерених на демоне потчињава се наративној и ненаративној структури текста. И у бугарској књижевности се јављају описи обредних забрана и поступака чији је циљ да се одагнају демони. Најчешћи лик бугарске књижевне демонологије фолклорног порекла - змај - јавља се и у овим описима. Дела, у којима се обрађује мотив гоњења змаја, да би престала суша коју је он изазвао, имају наглашено етнографска обележја. Опис обреда у коме голи младићи ударају штаповима у земљу, пале ватру и затим је гасе, описан је у причи Антона Страшимирова Змај и у роману Георги Алексиева Духови Цибрице. Гоњење змаја, у роману, следи након литија за кишу и додола, а пре ископавања самоубица, удављеника и убијених громом. Алексиев укључује празноверје по коме се змај појављује у неком крају, јер је заљубљен у девојку која ту живи, док Страшимиров ту везу показује, али је не развија. У оба дела, веран и детаљан опис подунавског обреда гоњења змаја, уплетен је у наративно припремљен и описан страх сељака, који су избезумљени дуготрајном сушом и претњом свеопште пропасти. Тај страх, заправо, покреће древна знања ради спаса имања и живота.

У насловној причи књиге Родисмо се змајеви Јордан Влчев, са хумором приповеда о жени чији је љубавник био змај. У преплитању научног у сујеверног погледа на свет лекар који би требало да породи жену, наизглед рационално, поставља јој питања, како би поставио медицинску дијагнозу. Жена му одговара да је спавала за време жетве у пољу и да је змај љубио. Лекар прихвата празноверно тумачење, тако да се и његови даљи поступци подвргавају народним "веровањима". Он љубавницу змаја ставља над котао са кључалим млеком и из њених уста излази змија. Влчев пародира жанровски модел бајке о рођењу великих јунака, али при томе користи више елемената народних предања, која чувају памћење, на народна веровања о змајевима.

Радикалан вид књижевног оспоравања вере у фолклорне демоне заснива се на рационалној критици народних веровања. У делима насталим на сучељавању различитих погледа на свет показује се двоструко (разумско и сујеверно) виђење исте ситуације. Празноверни и застрашени јунак страда, док у очима рационалног јунака или писца он испада смешан. Разумско тумачење необичних појава своју надмоћ остварује у преплету критике, поуке и подсмеха. Елементи народних веровања се, у наративној перспективи критичке етнологије, задржавају у свом изворном облику и служе фикционализацији аутентичности. Демитологизација демонских бића најчешће произилази из рационалистичког (поетизованог или хуморног) оспоравања вере у демоне. Тада се уместо демона, у причи или песми указује се људско биће као лажни демон.

У причи Ангела Каралијчева Струна, већ споменуто поигравање логиком чудесног и реалног света полази од митолошко-фантастичке мотивације, али се разрешава оспоравањем чудесних сила. Муж сумња да његова жена има змаја љубавника, а на крају, у пољу, се сукобљава са њеним љубавником-човеком. Поетизован критички однос према народном сујеверју Каралијчев, у овој причи, поколебава уношењем фантастичних елемената из народних веровања о змајевима: на месту сукоба се пали ватра, извор пресушује, а жена страда.

Песма Змај, модернистичког песника Геа Милева, фантастично започета, завршава се реално, јер се чудесан, другачији свет, повлачи пред појавом стварности. Доживљај љубави према змају, препун еротских елемената, девојка, као лирски субјект, описује језгровитим, сликовитим поетским језиком, исказујујући жудњу сликама врелине и летења. Она призива загрљаје змаја, али њена страст, фантастично приказана, нестаје са звуцима будилника. Милев у својој песми користи змаја као најпопуларнијег демона у националној писаној баштини, али у његовом књижевном преображавању вишеструко одступа од књижевне традиције. Најпре, демонски ликови народне културе, својим фиксираним изгледом и препознатљивим опсесијама нису везани за унутрашњи, психолошки свет, те и у књижевној обради фолклора "изазивају" теме у којима доминира однос према другом. Ониричка фантастика, међутим, омогућава песнику да представу демона унесе у унутрашњи свет лирског субјекта, задржавајући при томе и основни модел фолклорне демонологије - однос према другом. И даље, иако змајеве отмице девојака имају недвосмислено еротско значење, писци га најчешће прикривају или ублажавају, док је песма Геа Милева управо је заснована на еротској жудњи.

Осим змаја, бугарски писци су, у свом стварању, користили и веровања у друге демоне. Самодива, као женски демон, који у нашем фолклору носи име вила, јавља се у описивању феноменологије и психологије љубави надмоћне жене и обичног мушкарца. Док се у српској, пре свега романтичаркој књижевности, преплићу лик виле љубавнице и виле заштитнице народа и поезије, у бугарској поезији и драматургији нема таквог алегоријског спајања личних и колективних љубави. У песми У потајно доба Пенчо Славејков описује како у ноћи обасјаној месечином, Ђурђа-самодива нуди овчару све што му срце жели ако буде певао. Када он зажели њу и њена уста, самодива одлеће. Неостварена и неостварива љубав представљена је ноћним бићем које нестаје, остављајући жудног овчара самог. У драми Самодивска свадба, као и у комаду о Змају горјанину, Петко Тодоров је заменио одлике демона и људи - самодива је представљена као биће које жуди за слободом, коме су зидови колибе тесни, али и као биће које, снагом љубави, остаје уз вољеног овчара. Самодива није демон, већ пожртвована, јака али и блага жена, а човек занемарујући своја осећања и дужност мужа, одлази у планину.

Алегоријско тумачење демона писци и уметници користе у супротстављању колективних вредности и мана сопственог народа према другом народу, верника и иноверника, племена и другог племена. Алегоријско ремитологизовање демона оличава снагу изабраног народа или зло њихових непријатеља. У уводној причи Ориснице, из збирке Идилије Петка Тодорова, три судиље, демонска бића која одређују судбину детета, "програмски" говоре, у ствари, о судбини бугарске уметности и народа. Користећи алегоријски језик, Тодоров исказује своје виђење народних врлина: прва орисница даје ум, друга крила духа за кретање кроз време да би над свиме владала, а трећа дарује способност познавања својих ограничења.

Уколико књижевна фантастика израста из фолклорне фантастике, она преображава чудесна бића и појаве из народних прича и песама, размичући границе између могућег и немогућег. У песми Чума (Куга) Пенча Славејкова, дата је фантастична књижевна обрада старе алегоријске гравире на дрвету. Погрбљена Чума, испијена као изашла из гроба, безубих уста и злокобних очију, пролази поред притајеног човека. Када овај затражи воду, чума га угледа, забија му нокте у тело, а болеснику крвав гној груне из уста.

У епу Крвава песма Пенчо Славејков у другом певању (На Оборишту), представља Тилилејске усоје где је змајево станиште, влажно, мрачно, са самодивском косом. У пећини Огњан змаја, сиње зелени мермер окован је сребром и златом. Пред улазом у пећину стоје два сфинкса са буздованима и омраморене, занемеле девојке. У пећини нема историјских ликова, а сфинкси представљају спомен на прехришћанску, несловенску митологију. Спроведена опозиција мушко/силно, женско/слабо додатно је појачана описом окамењених девојака. Ови стихови немају већу наративну важност, али демонским сликама зла наглашавају потребу борбе за ослобођење.

По народним веровањима између овог и оног света постоји граница, али постоје и бића која могу да је пређу. У књижевности под окриљем рационалистичког погледа на свет западне културе, ова међа између светова или постаје јача кроз фантастично удаљавање светова или нестаје кроз негирање оностраног. У причама Светослава Минкова, једног од водећих писаца дијаболизма, модернистичког правца у бугарској књижевности двадесетих година овог века, на модеран начин се преплићу демонолошка фантастика европске и балканско-словенске традиције. Писац не оспорава фантастичну природу приказаних збивања, већ је развија и чини још чудеснијом. Раздељеност овог и оног света, иако привидно мања - јер се чудесно дешава у свету људи, заправо постаје већа. Сама мотивација вилинских, ђаволских, вештичјих збивања је доминантнија но у фолклорном предлошку. Минков је у кратким приповеткама Устрел (о вештици расплетене косе на гробљу), и Нечиста сила, посегао за елементима народног живота и демонолошким предањима, дајући им пунији смисао благим, али ненаметљивим хумором и гротеском. У причи Нечиста сила Минков описује црног демона - таласона, са дугим лисичјим репом и рогом на глави, црвеним искрама које севају из очију, везаног ланцем за врбу. Када устреле таласона, овај нестаје у диму, а стари воденичар који га је ухватио, после четрдесет дана умире. Оквир демонолошког предања употпуњен је развијеним причањем и психолошким осликавањем различитих људских реакција.

У бугарској књижевности нису развијене пародије народне демонологије, али има примера успутног исмевања народног сујеверја. У драми Антона Страшимирова Вампир, неочекивану, ноћну појаву јунака који је претходно ишчезао, сујеверне бабе сматрају вампиром. Накнадно се показује да је то био одбегли хајдук, који је дошао да се освети и убије љубавника своје жене. У прози Минкова и Страшимирова често има хуморних и сатиричних елемената и онда када писац не следи јасно хуморни поетички поступак приказивања стварности.

Популарност магијског реализма, развијеног из сопствених корена, довео је и до последњег таласа демонолошке фантастике у књижевностима Словена на Балкану. Тако се, на пример, по плодности и маштовитости, Јордан Радичков прославио и ван граница Бугарске. Фолклорна демонологија са чудесним бићима у нејговим делима се преплиће са обичним бићима из савременог живота. Овакво осавремењавање народних демона, раскида са претходном књижевном традицијом у којој се они јављају као бића затворене, фолклорне културе прошлих времена. У причама Јордана Радичкова демони се откривају као бића која још нису ишчезла. Комбинујући народна празноверја, научну фантастику и пародије фантастике, он на постмодеран начин повезује прошлост и садашњост, али и садашњост и будућност - госте из свемира сељани сматрају таласонима и вампирима, вампир вози велосипед, или је забринут што ће вода акумулационог језера да потопи његов дом-гроб, јунаци се фотографишу за успомену са ламјом, итд. Крсто Кујумџијев, поводом митотворства Радичкова, пише да су, некада страшни демони, постали иронично двосмислени, јуродиво комични, картонски и карневалски, комедијантски безопасни, бутафорни, сажаљиво осмехнути због немоћи. Они су изгубили моћ и претварају се у комичне ликове.

У причи о свињи-вампиру, из збирке Барутен буквар, демонско биће се задржава постављањем решета, чије рупе вампир треба да броји. Писац, у сећањима на народна веровања, спомиње овај начин заштите од демона, који се, књижевно уобличен, нашао и у његовој причи Циганско петле.

Потпуно презначење вампира, Јордан Радичков је спровео у причи Тенец из збирке Водолеј. Његов вампир, потпуно је лишен традиционалне силе разарања и испијања крви. Вампира, који је невидиљив, чак ни по делима не могу да препознају, јер он обавља кућне послове. Откривајући са страхом невидљиво биће, које се убрзо показује и као ненаметљиви помоћник, власник-писац открива и како је вампир доспео у његову кућу, па чак и даје савет својим пријатељима како да га и они набаве. Крај приче, са неочекиваним и духовитим обртом открива читаоцу да је и ту причу написао вампир, чиме се преосмишљава цео ток приче, као и целокупно традиционално веровање у вампире.

Заокружујући овај преглед, додајем да проучавање фолклорне демонологије у књижевним делима произилази из преплитања две културе, што захтева испитивање трансформација народних жанрова и књижевних жанрова, обредних дискурса и нарацијом преображених обредних дискурса, народне и књижевне фантастике. Односи демона и људи, као и односи закона и структуре овог и оног света, пореклом из усмене традиције, подвргавају се жанровским својствима одговарајућих, писаних врста, као и утицајима културе у чијем окриљу је дело настало. Иако књижевност у многим смеровима шири границе фолклорне демонологије, она ипак задржава везу са моделима народног поимања ових бића, те се студије посвећене књижевним делима у којима се појављују демонска бића морају ослонити и на елементе народних уметности и веровања. С друге стране, посебно је значајно у овим студијама уочити и интертекстуалне везе међу делима националне и интернационалне баштине.

 

 

© Дејан Ајдачић
===========================
© Електронно списание LiterNet, 07.01.2002, № 1 (26).

Други публикации:
Slavic Gate.