Издателство
:. Издателство LiterNet  Електронни книги: Условия за публикуване
Медии
:. Електронно списание LiterNet  Електронно списание: Условия за публикуване
:. Електронно списание БЕЛ
:. Културни новини   Kултурни новини: условия за публикуване  Новини за култура: RSS абонамент!  Новини за култура във Facebook!  Новини за култура в Туитър
:. Книгомрежа  Анотации на нови книги: RSS абонамент!
Каталози
:. По дати : Октомври  Издателство & списание LiterNet - абонамент за нови публикации  Нови публикации на LiterNet във Facebook!  Нови публикации на LiterNet в Twitter!
:. Електронни книги
:. Раздели / Рубрики
:. Автори
:. Критика за авторите
Книжарници
:. Книжен пазар  Книжарница за стари книги Книжен пазар: нови книги  Стари и антикварни книги от Книжен пазар във Facebook Нови публикации на Книжен пазар в Twitter!
:. Книгосвят: сравни цени  Среавни цени с Книгосвят във Facebook!
:. Книги втора ръка  Книги за четене Варна
:. Bücher Amazon
:. Amazon Livres
Магазини и продукти
:. Fantasy & Science Fiction
:. Littérature sentimentale
Ресурси
:. Каталог за култура
:. Артзона
:. Образование по БЕЛ
За нас
:. Всичко за LiterNet
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни

Историје бугарске књижевности. 1878-1944

ПОЕТИКА БУГАРСКОГ СИМБОЛИЗМА

Светлозар Игов

web

Бугарски симболизам. ма колико била одабрана његова теорија, и ма колико недоследна и "нечиста" да је његова уметничка пракса, прва је и једина "нереалистичка" литерарна формација обелодањена јединственијом уметничком концепцијом и критичком самосвешћу која је дала и изразито зреле стваралачке плодове и која је, иако убрзано згуснутим темпом, прешла један скоро завршен развојни циклус. Управо због тога, и због сопствених вредности и утицаја на националну уметничку реч, он изазива трајно интересовање читалаца и буди посебну пажњу критичке мисли. Због своје идејно уметничке сложености природно да је био највећи камен спотицања бугарске књижевне мисли у последње четири деценије. За противтежу једном потпуно нихилистичком односу према симболизму, који је у најбољем случају тражио реалистичке црте у стваралаштву "симболиста", не би ли им дао естетски алиби, бугарска теорија књижевности у новије време почела је да превазилази тај нихилизам (у радовима Г. Цанева. П. Зарева, Ст. Каролева), да би у последње време бугарски симболизам поставила у нов, зрелији истраживачки контекст (Ст. Илиев, С. Хаџикосев, Р. Ликова). (...)

У основи бугарског симболизма лежи једно индивидуалистичко сазнање које постаје доминирајуће уметничко сазнање још код Пенча и круга Мисац. У том смислу бугарски симболисти, као друга етапа бугарског модернизма, носиоци су заједничког друштвено психолошког и културноисторијског сазнања за читав модернизам. То индивидуалистичко сазнање има како социјални (као бекство из одвратне реалности, које понекад није посве плашљива њена критика), тако и културноисторијски смисао (као гордо мисионарско културно елитистичко сазнање). Управо због тога оно се културно - историјски ствара као антитеза "епохе Вазова" са њеним национално - колективистичким духом и социјалном патетиком. Унутра у тој индивидуалистичкој мисли постоји, међутим, граница између прве и друге модерне генерације, између Пенчовог и симболистичког круга. Културни индивидуализам и елитаризам Пенча Славејкова поседовао је моћну, скоро препорађајућу културну енергију, борачки занос, оптимистични нарастајући витални напон. Културним индивидуализмом он је понекад решавао национално - колективистичке филозофско - историјске проблеме (Крвава песма). Поколење симболиста, напротив, има снижен витални тонус, преломљену борачку енергију, а било је израз песимистичке осеке, изражавало се емоционално минорном гамом. Ако је појам "воља" централни у Пенчовој уметничкој филозофији, код симболиста се управо воља сломила, они су са згаженим еланом, "безвољни сањари". Та "сломљеност" остварена је већ код Јаворова, али је у њему била похрањена моћна витална енергија и зато се "сламање" испољавало као интензиван унутрашњи, душевни драматизам а не као тужна резигнација. Код генерације симболиста већ преовладавају тиха меланхолија, мека туга, умор. песимизам, сломљеност, очај. Ту се индивидуализам претвара у потпун душевни херметизам интониран минорном гамом.

Дотле је код симболиста код којих не доминира минорно-елегични принцип психолошко-енергетски штим преломљен кроз рационалистичко-симболистичку доктрину која витални елан претвара у патетичну апстракцију (Трајанов). При том, иако су свесни и неке културно - мисионарске улоге, симболисти је примају више као огорчену интелектуалну самоћу него као борачки културно - елитистички индивидуализам. Због тога се код симболиста елитистичка узвишеност Пенча спушта до осећања о једнакости у самоћи. А то је већ један од излаза из симболизма препородом новог колективистичког осећања које се у почетку схвата као осећај за заједништво у пасивној пожртвованости (Димчо), да би се стишало као осећај непотребности (Лилиев).

Ако та пасивна индивидуалистичка самосвест одређује преовлађујућу минорну гаму бугарског симболизма, његова поетика и стилистика исто проистичу из одвраћања погледа од реалне објективне стварности, из бекства у себе. Уместо једне реалне социјалне, историјске, народске, предметне и природне проблематике која изискује и одговарајућу одражену "ликовност", симболисти, затворени у свој субјективни свет, изражавали су се или уз помоћ категорија и "ликова" једне чисте . душевне субјективности (Јаворов), или стварањем новог света ликова који не репродукује стварност већ изражава субјективну душевност поетским симболима. И ови су "симболи" били позајмљени не од околног, већ од "других" истинских или измаштаних светова. Отуда ерудитска, митолошка, библијска, средњевековно - хришћанска, варварско - језичка, егзотична, мистичка и друга ликовност код симболиста - бројне царице, принцезе, дворци, замкови, витези, далеки и древни градови, егзотична имена, нереалности, чудна стања, ванземаљска осећања и слични елементи сликовитости у поетици симболизма. Чак и када су се симболисти служили реалнијом сликовитошћу, она је била у нереалном контексту, испуњена особеним загонетним смислом "симбола" као "знака" некакве специфичније реалности која би била само наговештена - отуда "алузивно сугестивни" принцип симболиста. Чак се месец и птице, језера и шуме који заиста постоје јављају у поезији симболизма не као природни објекти већ као "симболи" који загонетају некакву тајанствену, "онострану" реалност. Зато су "језера" код симболиста "омађијана" или "успавана", месец светли особеном светлошћу привиђења изнад фантомских светова, а шуме су не обичан скуп дрвећа него боравиште "старинских прича", где су "древне чежње" "заувек успаване".

Тако индивидуалистички - изморено (нису случајно "уморан" заједно са "сам" и "тужан" најомиљеније и најчешће речи У лексици симболизма) сазнање одређује и једну квалитетно нову уметничку сликовитост.

Разуме се, "симболичност" није нови квалитет поезије, Јер сликовита суштина сваке уметности подразумева одређену "симболичност". Чак се и најреалнија уметност служи не самим предметима већ њиховим ликом и симболима. И не упуштајући се нарочито у ове "опасне", "симболистичке" теорије, није тешко да уочимо колико је засићена симболима поезија Вазова, на пример, а тешко да би је неко назвао симболистичком. Поетика бугарског симболизма типолошки је слична са "индивидуалним" симболизмом који је Алберт Тибоде супротставио "демократском" симболизму Игоа и Ламартина.

Првенствено не зато што "демократски" симболизам Вазова и Игоа користи доступније симболе (...) већ зато што је повезан са националом и социјалном проблематиком и заносом, за разлику од индивидуалистичке симболике истинског симболизма, чак и када се он служи универзалнијим симболима.

Бугарски симболизам има и друге концептуалне и стилске координате, али ове две су главне и из њих проистичу и остале, на пример "европеизам" бугарског симболизма. Управо индивидуалистички приступ терао је симболисте да одвраћају поглед од реалности и да окрећу очи према оностраној стварности. А та стварност је била не само она која је чист плод субјективне маште, већ и она у којој су бугарски симболисти видели решење задатака у бугарској култури на начин који су они желели. У том смислу, чак и када нису декларативно објављивали (попут Пенча и Геа), "европеизацију" бугарске уметности, симболисти су пуним шакама захватали из резервоара њима савремене европске уметности за коју су мислили да може решити проблеме "модерне душе".

(...)

Иако се разгранао у изузетно брз развојни циклус, који је довео до брзог самоодрицања, симболизам је остварио веома зрело присуство у бугарској култури. Извајао је до савршенства бугарски поетски језик, усавршио инструментаријум за индивидуално психолошко спознавање и изражавање човека, проширио је хоризонте бугарске културе и максимално синхронизовао њен развојни темпо са европским, обогатио поетику и допринео разноврсности типолошког рељефа бугарске књижевности, довео до савршенства жанрове психолошко - исповедног лиризма. (...)

 

 

© Светлозар Игов, 1996
© Момир Тодоров, превод, 1996
© Издателство LiterNet, 07.05.2003
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик" ("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.