web

Бугарско приповедање старо је колико и бугарска књижевност. У старој бугарској књижевности оно је повезано са житијима у духу средњевековног теоцентризма. Паралелно са подржавањем хагиографског жанра и превода византијских житија стварају се и оригинална житија чији су јунаци бугарски свеци. Прва старо бугарска житија написали су ученици свете браће Ћирила и Методија који су, пошто су протерани из Моравске од стране немачко латинског свештенства, нашли уточиште у средњевековној Бугарској код првих хришћанских владара Бориса (852-889) и његовог сина Симеона (893-927). Након овог Златног века (9-10) старе бугарске књижевности, следећи значајан период у развоју писања житија јесте Трновска школа ПатријархаЕфтимија (14. век) која собом доноси нова уметничка својства. И трећи, последњи успон старе бугарске књижевности представља такозвана Софијска школа (16. век), када се већ у условима турског ропства пишу житија мученика и светаца хришћанске вере. У току целог средњевековног периода стара бугарска књижевност развија се тесно повезана и у књижевној размени (често и са једним те истим књижевницима) са српском и руском књижевношћу у културном миљеу Slavia Ortodoxa Међутим, још у средњевековном периоду осим хришћанске хагиографије појављују се и светска штива типа данашње белетристике најчешће популарни преводи из источне и европских књижевности, као ј што је Александрида, али такође и оригиналне приче, као, на пример, Чудо с Бугарином (10. век).

Таква је ситуација с писаном књижевношћу ("книжовносста") која у периоду пре Гутенберга има доста ограничен круг читалачке публике. У фолклорној, усменој традицији приповедачки дух је доста снажан али преносе се и песничке творевине. Предања, легенде, епски циклуси а највише народна прича чувају и кроз векове преносе древну наративну традицију.

Од синтезе ова два принципа фолклорног и књижевног приповедања - преко снажног импулса и примера новоевропских приповедачких жанрова ниче у епохи бугарског препорода (од друге половине 18. до седамдесетих година 19. века) новобугарска приповедачка проза. Зато тако значајно место у периоду препорода има преводна белетристика (највише немачке, француске, италијанске и енглеске повести и романи), који кроз старомодну зону балканских књижевности (грчка, српска, румунска) култивирају у препородном Бугарину укус за ново белетристичко штиво. Постепено, пролазећи и кроз етапу побугаривања, бугарска књижевност ствара своју оригиналну белетристику која, почев од шездесетих година 19. века, има континуирани и жанровски разгранат књижевни развој. Тако, почев од Софронија Врачанског (Живот и страдање грешног Софронија) до Васила Друмева (18411901) и Љубена Каравелова (1834-1879), бугарска књижевност ствара свој нови епиконаративни жанровски систем у којем активно учествују у почетку не баш чисто уметнички жанрови као што су, на пример, аутобиографија, мемоари, путопис и фељтон. Најпре као водећи жанр у бугарској уметничкој прози преовлађује приповедачка форма средњег формата (приповест), којом приповедачи као Љубен Каравелов и Иван Вазов стварају и прва ремек-дела.

У развоју бугарске КРАТКЕ ПРИЧЕ незаобилазно место припада Ивану Вазову (1850-1921) који је најзаслужнији за формирање разноврсности и пуне ширине жанровског система нове бугарске књижевности - поезије, прозе и драме. Вазов улази у уметност прозе кроз мемоаре и путопис. Ствара два класична дела која су обрасци за приповест која настаје у Препороду (Стричеви и Немили - недраги), као и први бугарски роман ремек-дело (Под игом). После тога, најинтензивније током деведесетих година прошлог века, поставља темеље бугарске кратке приче. Вазовљеве приче (неки критичари их називају "фрагменти") пупчаном везом су везане за документарно приповедање из епохе препорода и у потпуности су плод "видног и чутог"; једном екстровертном уметничком оптиком оне представљају живе кичице природе испричане јарким субјективно осенченим чулом за приповедање. И увек обојене пламеним Вазовљевим родољубљем. Патријарх националне књижевности видео је у човеку пре свега БУГАРИНА, сасвим у духу етноцентричне концепције препорода.

Етапни преокрет у бугарску кратку причу уноси Вазовљев наследник у прози Елин Пелин (1877-1949). Он слика ЧОВЕКА у Бугарину, далек и чак пародијски ироничан спрам Вазовљеве родољубиве патетике. Но и поред тога он то чини уз помоћ непоновљивог националног колорита и истанчаног осећања за психологију бугарског села. Прелом који остварује Елин Пелин у уметности кратке приче не исцрпљује се само сменом етноцентричне антропоцентричном концепцијом. Сачувавши карактер екстровертног погледа Вазова, Елин Пелин превазилази композиционо - структурну фрагментарност Вазовљеве приче, доводећи до савршенства приповедачку лакоћу и крајње центрипеталну композициону прочишћеност. Сеоски приповедач ослобађа своју причу присуства приповедача, његово приповедање је епски објективно, као да се сам живот препричава.

Следећа, трећа класична етапа бугарске кратке приче повезана је са именом Јордана Јовкова (1880-1937). Чувајући објективни приступ и композициону чврстину елинпелиновске приче, Јовков врло дискретно поново засићује приповедање субјективним духом, али сада већ у једној објективно идеалној форми. Јер ако је Елин Пелин (један "реалиста без химера", како га је назвао критичар Иван Мешеков) представљао живот онакав какав јесте, Јордан Јовков својим привидним, метафизичким реализмом засићује пластичну реалност бугарског сеоског живота једним естетизираним духом, еманацијом свог хуманизма, постављајући у имплицитно сликовиту форму основне егзистенцијалне, метафизичке и трансенденталне проблеме.

Са Јовковом бугарска прича не достиже само нов приповедачки квалитет, већ сликар Добруџе уводи у литературу и нови тип епског пространства. Ако поједине приче Ивана Вазова и Елина Пелина чувају своју индивидуалну смисаону самосталност, приче Јовкова све више теже једној цикличности која његовим књигама даје карактер нечега што је више него збирка прича, претварајући их у веће циклусе са општим местом дешавања радње и општим ликовима окупљеним око симбола Балкана, карактеристичним за Јовковљеву филозофију уметности Хан и Читлук. У том смислу Јовков је дао једну од најпродуктивнијихгенетских форми на бугарском путу ка роману кроз циклус прича.

Бугарска приповедачка традиција, нормално, не исцрпљује се именима тројице првака. У периоду до Првог светског рата цењено приповедачко дело са самобитно наративном поетиком створили су приповедачи као што су Т. Г. Влајков, Михалаки Георгијев, Алеко Кнстантинов, Антон Страшимиров, Петко Ј. Тодоров, Г. П. Стаматов. А у периоду између два рата стварали су, упоредо са Елином Пелином и Јовковом, и многи талентовани приповедачи: Георги Рајчев, Ангел Каралијчев, Константин Константинов, Светослав Минков, Чавдар Чутафов, Владимир Пољанов, Георги Караславов, Илија Волен, Чудомир и други.

Не могу рећи да је период после Другог светског рата златна епоха бугарске прче. За разлику од других књижевности (енглеске, француске, руске, пољске) у чијој је класичној епохи реализма водећи жанр у прози био роман, бугарски класични реализам од Вазова до Јовкова као водећи је имао жанр приче. Тек педесетих година нашег века водећи жанр у нашој националној књижевности постао је роман, наступило је "време романа" (као што је сличан период у српској прози назвао Милош И. Бандић). Након једног успона поезије с краја педесетих и током шездесетих, у бугарској књижевности је наступио и један "нов талас" у прози под снажним утицајем лирског препорода који је имао као своје водеће жанрове приповест, новелу и причу. Међутим, макар и да је унео модеран акценат у савремену приповедачку уметност, тај субјективно лирски талас већ је седамдесетих одступио пред тенденцијама ка једној новој епској стабилизацији која је предсказивала нов успон романа. У том смислу, период после Другог светског рата није период процвата приче једнак класичној епохи бугарске приче од Ивана Вазова до Јовкова. За већину савремених прозаиста прича је најчешће деби на путу ка повести и роману, где су они и постигли најзрелија остварења (Емилијан Станев, Ивајло Петров). Чак и аутори које можемо да одредимо као чистије приповедаче (Јордан Радичков, Васил Попов, Николај Хајтов, Дончо Цончев, Станислав Стратијев, Јанко Станојев) нису се зауставили само на причи. Да и не говоримо о томе да готово сви савремени прозаисти прелазе границу ка драми, публицистици и есејистици. У том смислу период после Другог светског рата није период "времена приче". За готово све савремене прозаисте прича је била "међуформа" у трагању за новим епским синтезама и њихова најбоља дела су новеле, повести и романи. Што не значи да већина њих није створила антологијска дела на пољу кратке приче у првом реду истакао бих Емилијана Станева, Ивајла Петрова, Јордана Радичкова, Васила Попова, Николаја Хајтова, Донча Цончева и Јанка Станојева.

Светлозар Игов објавио је више десетина књига од којих су најпознатије: Историја бугарске књижевности 1878-1944, Ружни пачићи, Монографија о Иви Андрићу. Одлично познаје српску књижевност и активно преводи српске писце: Милоша Црњанског, Душана Матића, Васка Попу, Миодрага Павловића, Јована Христића. Треба истаћи његов велики допринос целовитом представљању Иве Андрића у Бугарској.