web

Елин Пелин је, може се рећи, савршена жанровска и стилска синтеза бугарске реалистичке прозе 80-тих и 90-тих година. Од екстровертно - објективне епске дотераности, типичне за прозне реалистичке форме, до сеоско-руралне тематике, све је Елин Пелин наследио од својих претеча, доводећи објективну пластичност сликања до крајње епског, до потпуног сакривања ауторског субјекта (мада има и поједине субјективније и импресивније творевине),до прозе живота који као да о самом себи приповеда. У поређењу са језиком његових претходника такође је постигао стилско савршенство кристалну јасноћу и једноставност, А у погледу поетике и структуре приповедака постигао је функционално поједностављење композиције до крајње "јасног животног устројства" и "лаконизма и напрегнутости"? (И. Панова) у њиховом стварању.

Елин Пелин има јасно историјско сазнање о пријемчивим везама са својим претходницима, себе сматра наследником Вазовљевог дела и с поштовањем га назива "грандиозним мермерним стубом, који је држао хришћанску куполу целе једне епохе". Ако је у почетку његовог стваралаштва било незрелих и неасимилираних утицаја његових претеча - од Михалаки Георгиева и Влајкова до Вазова - Елин Пелин је веома брзо успео да превлада те утицаје и да изгради потпуно самосвојну приповедачку поетику. Попримивши такве традиције, сасвим је природно што се чинио донекле туђим у модерном контексту бугарске књижевности од почетка века и у тематском и жанровском и у стилском погледу. У модерној епохи он је чисти реалиста и традиционалиста.

Међутим, Елин Пелин истовремено није епигон Вазова, нити противник модерних покрета. Напротив, осећа се саучесником новог времена и са уважавањем говори о епохи Вазова, али у прошлом времену. Такође има солидно историјско сазнање о значају бугарског модернизма (симболизма) дајући му, у полемици са својим патроном Вазовим, зрелу и објективну оцену: "Он није одрекао старо. Заобишао га је уз благослов и продужио напред, приповедајући пуну индивидуалну слободу човека и уметности. Обновио је форме, обогатио реч, дао мистичност речима и освежио сижее." Из овакве карактеристике симболизма можемо закључити колико се неке "модерне" црте садрже у самом Елину Пелину. (Није случајно што му је прелазна фигура - у поезији - Димитар Бојаџиев - тако близак.) И заиста, код Елина Пелина, упркос националном колоритету и социјалном патосу, индивидуална проблематика доминира над колективно-националном. Не народ, као код Вазова, већ човек из народа основни је објекат приказивања Елина Пелина. Он, такође, много више акцентује "индивидуалне слободе човека" и права личности. Његов однос према народу и отаџбини потпуно је модеран, диференциран, разликује се од ренесансног поимања Вазова. Иако нису потпуно у праву неки критичари, који као противтежу Вазову код Елина Пелина виде само оно што га одликује, модерно, сматрајући га малтене готово модернистом, у његовом стваралаштву ипак има доста тенденција модерне књижевне епохе и њених уметничких амбиција. Већ само заустављање Елина Пелина на краткој причи, без продужавања према разгранатој приповедачкој епици. сведочи о гравитационој сили модерне лирске епохе са доминацијом кратких поетских жанрова. И заиста - "његове приповетке личе на песме" (Ст. Минчев). Максимална згуснутост композиције и поетска продуховљеност приближавају их лирској структури, мада код Елина Пелина доминира објективан догађај а не субјективан доживљај. Ипак су оне по структури "епске песме", а да не спомињемо да су духом веома често изворно повезане са народним песмама...

У овом књижевно историјском смислу Елин Пелин - реалиста у процвату модерне епохе и прозаиста у периоду оживљавања поетског лиризма - средишња је фигура не само у жанровском смислу (у кретању бугарске кратке приче од Вазова према Јовкову), већ и својеврсна стваралачка синтеза најбољих концептуалних и стилских вредности две епохе. Разуме се да у сличној књижевно историјској ситуацији има и извесних искушења која он није увек умео да преброди. Јака лирска доминација одвела га је не према развоју приповедачког епског обима романа, већ према фрагментарно хибридним лирско прозним и рефлексивним жанровима које он сам није посебно ценио, макар да су својеврсна нијанса не само у његовом индивидуалном делу, већ и у бугарској националној књижевности. Боемска суштина песника, његових савременика, кушала је и њега према одређеном животном владању, што му је ограничавало способности неопходне за епског ствараоца.

Но упркос нерационалном коришћењу стваралачких капацитета, оно што је створио тако је значајно и очаравајуће да остаје не само као непролазна стваралачка драгоценост, већ га поставља на једно од највиших места у пантеону бугарске речи. При том је посебно важно да је прозаиста Елин Пелин савршено изразио најскривенију суштину живота бугарског народа.