* * *

Лютица Богдан

Фала богу, фала јединоме
имала је Миља вдовица,
имала је једно мушко чедо.
Књигу праћа Лютице Богдану,
а Богдану, а њујному куму,
да гу крсти оно лудо дете.
Баш је Богдан на вечеру бија
кад му књига њему долазила,
књигу гледа Лютица Богдане,
књигу гледа у гроот се смеје.
Упита га остарела мајка:
- О, мој синко, Лютица Богдане,
што се, синко, ти у гроот смејеш:
да л се смејеш сиротне вечере,
да л се смејеш мајкине старости,
да л се смејеш црвеному вину?
- Чујеш ли ме, мајко остарела,
не се смејем сиротне вечере,
греота је да се смејем вечере,
а вечеру што је господ даја,
греота је да се смејем црвеному вину,
а вино што је господ даја,
греота је мајке да се смејем,
оће мајка мене прокунути,
но се смејем моје миле куме,
миле куме, Миље вдовице,
што родила једно мушко чедо,
књигу праћа да идем да крстим,
да л' да идем да ли да не идем?
- Иди, синко, како да не идеш,
то толико мушко се добило,
ето, каже, дванајес година,
како кумство ти ниси добио.
Тад се диже Лютица Богдане
па говори слуге Радосаву:
- Чујеш мене, слуго Радосаве,
да се дигнеш сутра на подранак,
да ми справиш коња Ластавицу,
једно мене а то друго тебе,
препаши ги дванајес колана,
шест од свиле, шест од сафтијана,
и му тури чевре и делиско,
и му тури седло осмалиско.
Лако га је слуга послушаја,
дигаја се у јутру на подранак,
справија му коња Ластавицу,
једно себе а то друго тебе,
препаса му дванајест колана,
шес од свиле а шест од сафтијана,
па му тури оно чевре делиско,
и му тури седло османлиско,
па ујану оне добре коње,
право иду у Миљине дворе.
Далеко ги Миља упазила,
руке шири и у лице ги люби:
- Добро дошли, моји мили кумови!
- Добро нашли, мила наша кумо!
Држала ги на зјавет за неделю дана,
кад је дошла свијетла недеља:
- Ајде, куме, Лютица Богдане,
ајде да идеш у ту белу цркву,
да крстимо ово лудо дете.
Па отоше у ту белу цркву.
Ту ми дође проклета Латинка:
- Ајде, куме, Лютица Богдане,
ајде, куме, децу да мењамо,
дај ми Српче да ти дам Латинче,
дај ми мушко да ти давам девојче,
еве тебе једна чизма блага.
- Ајт, одатле проклета Латинке,
да дам Српче да узнем Латинче,
што ће мене једна чизма благо?
Јопет збори проклета Латинка:
- Ајде, куме, Лютица Богдане,
ајде, куме, децу да мењамо,
дај ми Српче да ти давам Латинче,
дај ми мушко да ти давам девојче,
еве тебе до две чизме благо.
Пусто благо душу загуплило,
даде Српче те узе Латинче,
даде мушко те узе девојче,
па ми узе до две чизме благо,
па ми узе оно мушко дете,
право иде у Миљине дворе.
Далеко ги Миља упазила,
Пишти, цвили, у беле пелене:
- Зашто, куме, децу да размениш?
- Несам, кумо, ја тако ми бога!
Ако сам ти иле учинија,
и ја имам једно лудо дете,
по имену лудога Јована,
а да Бог да месо да му изем!
Разлюти се Лютица Богдане:
- Ајде, каже, слуго Радосаве,
ајд' да идемо у наше беле дворе!
Послуша га слуга Радосаве,
па отоше у њине беле дворе.
Кад су били на половин пута,
а на пута у Стару планину,
ту излезе једно бело јагње,
оно јагње, каже, ка све јагње,
салте оно што не блеји.
Тад говори Лютица Богдане:
- Скин се, каже, слуго Радосаве,
скин се, каже, од доброга коња,
те увати оно бело јагње,
закољи га нама за вечеру.
Послуша га слуга Радосаве,
ту се скине од доброга коња,
уватија оно бело јагње,
заклаја га њима за вечеру,
ту га бија, каже, испекаја,
ту су они били вечерали.
Ту говори Лютица Богдане:
- Чујеш ли ме, слуго Радосаве,
ти одкини десну лопатицу,
да носимо нашему Јовану,
да носимо један добър бакшиш,
никат, каже, несмо без бакшиша отишли.
Откинуја, каже, десну лопатицу,
и турија, каже, у бисаге,
право иду у своје беле дворе.
Кад су били приближили у своје беле дворе,
кука, кука, Богданова люба,
кука, кука, како кукавица,
а преврћа како ластавица:
- Јоване, моје лудо дете,
ту је, синко, твој татко згрешија,
награди се једно бело јагње,
ти отиде у гору зелену,
боји се мајка вуци су те изели!
Тад говори Лютица Богдане:
- Слушај, слуго, што ми люба збори,
док ја добро јунак сам разбија.
Јопет плаче како што је плакала;
тад довати Лютица Богдане,
тад довати нојче црнокорче,
те убоде себе од учкура,
од учкура до белог грла.

=============================
© Електронно издателство LiterNet, 26.10.2009
Български фолклорни мотиви. Т. II. Балади. Съст. Тодор Моллов. Варна: LiterNet, 2006-2010
Български фолклорни мотиви. Т. ІII. Юнашки песни. Съст. Тодор Моллов. Варна: LiterNet, 2009