* * *

Отровена от свекървата в деня на сватбата си

Два се снега на планин белеју:
један лански, а други полански.
Међу њи се мало окопнило -
свакакво се цвејке рацавтело,
а највише бело обраничје.
Ту пролази Милош младожења
и проводи кићени сватови
и он води гиздаву девојку.
Сви сватови коњи одјахаше,
па ватише по гору зелену,
сташе брати цвејке свакојако,
а највише бело обраничје.
Сам остаде Милош сас невесту
па вој стаде тијом говорити:
- Ој невесто, моја думо драга,
кад дојдемо у наши дворови,
ја имадем једну милу стринку.
Она ће ти здравицу изнесе -
чашу узни, моја думо драга,
чашу узни, али вино не пи!
Тад одоше у бели дворови.
Истрчала стринка милостива,
пуну чашу вино напунила,
па гу даде танани невести.
Узе чашу танана невеста,
поклони се и два и три пута,
па гу даде Дејану деверу,
па је стринке вако говорила:
- Чујеш мене, моја мила стринке,
мен' је стара запретила мајка -
када дојдем у војнови двори,
за три дана ништа да не једем,
ни да једем, нити што да пијем!
Чашу узе Дејане девере,
те он пије оно рујно вино.
Дејан је се на коња напија,
а од коња мртав је паднуја.
Кад то виде мајка Дејанова
она трчи низ бијеле куле,
па кад виде што је и како је,
писну јадна како змија љута,
па проклиње танану невесту:
- Бог те убил, моја мила снајке,
заш' ми отру мога мила синка!
Ал' говори танана невеста:
- Не куни ме, мила свекрвице,
не куни ме кад ја нисам крива;
што ја знадем за ваше мађије!

© Тодор Моллов, съставител
=============================
© Електронно издателство LiterNet, 03.01.2021
Български фолклорни мотиви. Т. ІІ. Балади. Съст. Тодор Моллов. Варна: LiterNet, 2006-2021