* * *

Хайдушки грях

- Дојче, сине, та што болан легаш,
болан легаш толике године?
- Кад ме питаш, праву ћу ти кажем,
мори нане, право ћу ти кажем.
Кад сам бија у пусто ајдуство,
и сас мене тридесет дружина,
па пођомо кроз гору зелену.
Заврна ми једна силна киша,
силна киша и помало снега.
Подунише тија силни ветри,
замрзнаше оп'нци на ноге,
замрзнаше тоске за колена,
самрзнаше пиштави за срце,
замрзнаше пушке на рамена,
замрзнаше фесови на главу,
замрзнаше кошуље за снагу.
Искочимо на Старе планине,
угледамо цркву манастира,
па отамо цркву манастира.
Заложимо много силну ватру,
изгореше пенџери и врата.
Размрзнамо опанци на ноге,
размрзнамо тоске од колена,
размрзнамо пиштави од срце,
размрзнамо пушке од рамена,
размрзнамо фесови од главу,
размрзнамо кошуље од снагу.
Кад се добро, нано, нагрејамо,
узедомо манастирско благо,
узедомо триста жуте лире,
искочимо горе на планине,
И од т'г ти тешко болан легам!

© Тодор Моллов, съставител
=============================
© Електронно издателство LiterNet, 04.02.2021
Български фолклорни мотиви. Т. ІV. Хайдушки песни. Съст. Тодор Моллов. Варна: LiterNet, 2006-2021