* * *

Хайдушки грях

Споболе се Нуво арнаутин,
те ми лега за девет године.
У крс зевња мјка му прескита,
нигде иљач наћи немогаше;
па је сину тиво гоорала:
- Чујеш ли ме, Нуво, моје дете!
Ете има девет годин' дана,
како болен на постеља лежиш.
Ја сом у крс зевња прескитала,
иљач тебе нигде ти ненађо!
Ти си Богу много сагрешија,
и големо неправду чинија,
за то ти се иљач ненаоди.
Ја те молим, о мој сине Нуво!
Кажи мене, што си сагрешија,
и Бог ће ти тебе опростити.
Нуво мајке 'вако одговара:
- Чујеш ли ме моа стара мајко!
К'д ме питаш, право ће ти кажем:
к'д сом бија на тај ситна војска,
над војска је главешина бија,
главешина стари Асан-ага,
проодесмо проз поље јеловско,
у поље са три ките сватове,
по сватове млади младожења,
младожења и лепа невеста,
уз невесту два ручна девера.
Асан-ага к'д угледа свате,
он повика што му гърло дава:
- Да ли имам у војска јунака,
да увати момка и девојку,
да увати, оба да зароби,
све сватове под сабља да тури.
Све ми војска у зевња загљала,
а ја, мајко, јунак се учини,
те зароби два млади младенца,
зароби ги, мајко, и ги врза,
момка врза за дрво јелово,
а девојку за кита ракита,
све сватове под сабља сам турив.
К'д дођомо у село Јелово,
у село је д'на Великдана,
на сред село све људи излегле -
старци пијет вина црвенога,
момци метат тежкога камења,
мла'несте су ситно хоро свиле,
а девојке хубав песењ појет,
луда деца своа игра играв.
Ка то виде стари Асан-ага,
он повика из грла белога:
- Да ли имам у војска јунака,
да зароби све овија људи,
да ги тури у тај бела црква,
па од на-двор црква да запали,
да изгори и старо и младо,
да изгори и мушко и женско.
Све ми војска у зевња загљала,
а ја, мајко, јунак се учини,
те све људи у црква затвори,
па од надвор ја црква упали.
Стари људи пиштет и не пиштет,
млади момци, ал не јако, пиштет,
младе моме пиштет по повише,
луда деца к'да усписнаа,
у Бога се, мајко, пребивало.
К'д се натраг, мајко, повратисмо,
и дођомо у поље Јелово,
ја се одвој од своа дружина,
те одтидо' мајко да ти погљам,
што ми чинет два роба везани,
што да виђим чудо невиђено -
де сом врзав младог младожењу,
туј микнала црна гижа гројзе;
де сом врзав тај млада невеста,
изникнала бела гижа гројзе.
Обе гиже по високо расле,
па се на вр' обе загрљиле,
обе гиже хубав род родиле.
Ја снаведна те изоба гројзе,
од т'г мене глава ме забоља,
а по глава свакајака болест.
К'д то зачу остарела мајка,
она сина још више проклиња:
- Ти ми легаш, о мој сине Нуво!
Ти ми легаш за девет године,
јоште девет, сине, да ми лежиш,
девет троња, сине, да исцепаш,
у перчин ти се змије изводиле,
те ти твоје црне очи пиле,
а бело ти твоје лице јеле;
проз уши ти миши проодиле,
проз гърло ти гуштери скитале,
проз коске ти трева проницала,
па после ти душа испаднала!
Ка' му рече остарела мајка,
ка' му рече, тако му се стече...

© Тодор Моллов, съставител
=============================
© Електронно издателство LiterNet, 04.02.2021
Български фолклорни мотиви. Т. ІV. Хайдушки песни. Съст. Тодор Моллов. Варна: LiterNet, 2006-2021