* * *

Хайдушки грях

Болан лежи Даничићу Ђурђе,
болан лежи девет годин дана,
нит умира ни му боље бива;
кроз коске му трава проницала,
а кроз уши мује пролетеле,
на чело му змије летувале,
а у косу зиму зимовале.
Питује га остарела мајка:
- Чујеш сине, Даничићу Ђурђе,
што си, сине, греи учинио,
те ми легаш девет годин дана,
нит умиреш, ни ти боље бива?
Тад говори Даничићу Ђурђе:
- Стани, мајко, прво да ти кажем.
Кад се слего доле под ћуприје,
ја извади ножи из каније,
те убодо дванајес делије.
Тој ми, мајко, бог опрости неће.
Стани мајко друго да ти кажем!
Запалил сам девет монастира,
и убија девет игумана.
И тој, мајко, бог опростит неће.
Стани, мајко, трећо да ти кажем!
Распорил сам једну трудну жену,
извадил сам једно мушко дете!
И тој мајко бог опростит неће.
Једно јутро у свету недељу,
ја пораним у цркву да идем,
на зарано причес да си узнем.
Стигоше ме до две младе жене,
оне носе децу на крштење.
Једна беше љута сиротинка,
друга беше богата влајинка.
Назваше ми бога и недељу,
па говоре до две младе жене:
- Чујеш, море, незнани делијо,
прими бога и свету недељу,
да нам крстиш туја малу децу!
Прими бога и свету недељу,
да им крстим туја малу децу.
Узо децу, у цркву однесо.
Тај што беше љута сиротинка,
њено дете, мушко дете било.
Тај што беше богата влајинка,
њено дете, женско дете било.
Тад говори богата влајинка:
- Чујеш, море, мој крстени куме,
да промениш децу на крштење,
ћу ти дадем благо немерено,
ћу ти дадем свилену кошуљу,
око врата гуја оплетена,
у устима драги камен држи,
кад вечераш свећу да не палиш!
И ја сам гу мајко послушаја,
послушаја, дете променија.
Цвили, пишти, љута сиротинка,
цвили, пишти, и љуто ме куне:
- Еј да бог да, мој крстени куме,
из руку ти семе не никнуло,
у трле ти стадо не блајало,
уз колено чедо не плакало! -
Што промени дете на крштењу?
А ја сам ву мајко говорија:
- Не сам, кумо, дете променија.
Ако сам ти дете променија,
имам сина јединца Тулмаша,
да се Тулмаш у јагње претвори,
и од њега ручак да изручам.
Једно јутро у свету недељу,
ја порани у лова да идем,
ваздан лови, ништо не улови,
нити срну, ни суру кошуту,
сам' улови једно бело јагње.
Па наложи големи огњови,
па испеко оно бело јагње,
и од њега ручак сам ручао.
Остадоше до две плеће месо,
ја понесо сас љубу да ручам,
па узјашем дебелог Дорина,
право идем за бели дворови.
А пред мене љуба прошетала,
сузе рони и тијо говори:
- Чујеш море Даничићу Ђурђе,
Тулмаш ми се дете изгубило,
отишло је у гору зелену.
А ја сам ву мајко говорио:
- Не будали љубо Анђелијо,
Тулмаш ми се у сокаку игра.
Него скини Дорину бисаге,
те извади до две плеће месо.
Кад погледа љуба Анђелија,
кад погледа, има што да види, -
оно месо, до две плеће месо,
од Тулмаша обе беле руке;
познаде ги по свилен кошуљу.
што му мајка од милоса шила.

© Тодор Моллов, съставител
=============================
© Електронно издателство LiterNet, 04.02.2021
Български фолклорни мотиви. Т. ІV. Хайдушки песни. Съст. Тодор Моллов. Варна: LiterNet, 2006-2021