* * *

Хайдушки грях

Болан лежи Боигић Алија,
болан лежи девет годин дана,
нит умире, ни му боље бива.
Долази му она стара мајка,
она пита свог сина Алију:
- Да л' си сине мени сагрешио,
да ли си ти мосте растурао,
да ли си ти цркве срушивао,
или си пак џамије псовао?
Те но лежиш девет годин дана,
нит' умиреш, ни ти боље биваш.
Њој говори Боигић Алија:
- Ни сам, мајко, теби сагрешио,
нити сам пак мосте растурао,
нити сам пак цркве срушивао,
нити сам пак џамије псовао.
Но к'д бејах у младоме добу,
събрао сам тридесет другара -
ко без тајке, а који без мајке.
ко без тара, а ко без обора.
С њима пођох на Стару планину,
па уфатих те царске путове,
те ја тепам оне ћираџије,
те узимам коње и товаре,
и ја тепам оне безрђане,
те узимам те жуте дукате.
Кад се вратих натраг у планину,
ја не нађох ни соли, ни хлеба,
пак ја посла' два вредна другара,
ја их посла' у село Јалово,
да потраже мало со' и леба.
К'д су отишли у село Јалово,
њима било дана Великдана,
Пак се збрали пред бјелу цркву,
те играју на три места људи:
прво место - млада молчадија,
друго место - те младе девојке,
треће место - она луда деца.
Молчадија врло ђаволаста,
другове ми к себи домамише,
те им русе главе отсекоше.
Ја их чеках да нам они дођу,
ал, к'д видох да их јоште нема,
ја се вдигох с осталом дружином,
да потражим моја два другара,
ал' кад дођох у село Јалово,
и ја видох младу момчадију,
где мећају место камен-главу
и кад им се ближе примакосмо,
тад видесмо наша два другара,
момчадија одсекле им главе.
К'д то видох, моја стара мајко,
живо срце у мене препуче,
пак повиках на своју дружину:
- Сад удри, руке ви се узеле!
Ал' дружина у земљу гледају.
Кад то видох, моја стара мајко,
ја извадах моја остро ножа,
те посеках сва три места људи.
Сал остави једно лудо дете,
остави му и оца и мајку,
па натера' и оца и мајку,
те заклаше своје лудо дете;
па натерах, те га и одраше,
па натера', те га посолише,
па натерах, те га и изеше.
После смо се натраг повратили,
ал' сретосмо до шесдесет свата.
Ја повиках на своју дружину:
- Сад удрите, руке ви отпале!
Ал' дружина у земљу гдедају.
Ја извадих опет остро ножа,
те посекох шестесет сватова,
сал оставих снашу и младожењу,
па их врза на царскоме путу -
снашу врзах доле, испод пута,
младожењу горе више пута.
Па се вргох горе у планину.
Кад се вратих да их ја погледам -
од њих ништа није остануло;
већ на месту где је снаша била -
израсла је она бела лоза
и на лози оно бело грожђе;
а на месту где ја младожењу,
младожењу где сам оставио -
израсла је она црна лоза
и на лози оно црно грожђе.
Па се лозе биле саставиле.
Тад' ја приђох оној белој лози,
грожђе једох и лозе исекох.
Онда приђох оној црној лози,
грожђе једох и лозу исекох.
Одтад сам се, мајко, разболео,
те од тада јоште болан лежим!
Тад говори она стара мајка:
- Е да Бог да мој сине Алијо,
колико си до сад боловао,
још толико болан ти да лежиш;
у косе ти се змије изводиле,
црне очи мрави ти изпили,
а по снаге миши ти играли,
па тек онда душа ти изашла!
Што је рекла она стара мајка,
што је рекла, тако му се стекло...

© Тодор Моллов, съставител
=============================
© Електронно издателство LiterNet, 04.02.2021
Български фолклорни мотиви. Т. ІV. Хайдушки песни. Съст. Тодор Моллов. Варна: LiterNet, 2006-2021