* * *

Хайдушки грях

Хвала Богу, хвала јединоме,
на његову дару свакојаку,
што дарива људе свога чеда,
а на земљи србској поноситој,
поноситој србској царославној,
давно било сад се приповједа.
У некаква цара Владимира,
у Белграду а у земљи Зети,
разболе се Коча ми војвода,
болан Коча дванајест година,
ни умире ни му боље бива.
Кроз кости му трње проницало,
а кроз жиле свакоја трава;
кроз очи му муве прозучале,
кроз грло му змије проходиле,
а кроз уста гује и јакрепи.
Та се жалост мајци додијала,
па говори на Костину љубу:
- Да чујеш ме моја мила снахо!
Из Србице града питомога,
у крај белог мора дебелога,
умеси ми те беле погаче,
наточи ми кондир бела вина,
извржи ми ките бел босиљка
и тури ми пара небројено,
ће да идем у Стара планина
виш Пирота града краљевога,
на тој међи Србској и аварској;
тамо има Вила Самовила,
србска Вила која међе чува,
она знаде чудо свакојако,
да је питам - од шта Коча лежи?
Одма снаха послуша свекрву,
у млађега нема поговора,
она спрема што год јој изрече.
Те отиде у Стару планину,
те запита Вилу Самовилу,
па је пита, од шта Коча лежи?
- Ил' ме питаш ти Кочина мајко,
да ти кажем од шта Коча лежи? -
Коча лежи млого греха има,
млого греха сувише грехота!
Кад је био млади харамбаша,
у Томори високој планини,
на Корабу и на Плашкавици,
на Гребену и на Немерички,
млого чуда Кочо починио,
па и то му за мало бијаше!
Већ ето га на Стару планину,
прам Пирота града на крајини,
на Виточа и друге планине,
свуда чини чуда свакојака,
беше глава на три стотин друга,
осим друга греха и грехота -
налазаше једног манастира,
а на њему дванес катаница,
нико несме катанце отворити.
Али Коча сви њих поломио,
у манастир сребрно сандуче,
на сандуче до три катанаца,
нико несме њих да изломи,
али Кочо сви њих поломио;
у сандуче Ружица девојка.
Нико несме Ружу да пољуби,
али Коча Ружицу пољуби!
То небила Ружица девојка,
већ то била та света Недеља,
та Недеља свете Петке ћерка,
св. Петке србске старе мајке,
а у Трњу старом манастиру.
Но чујеш ме ти Кочина мајко?
Ти да идеш дома, да га питаш,
те да викаш црног калуђера,
ако Коча њему право каже, -
хоћа Коча душу да испусти!
Кад то зачу остарила мајка,
право иде Стојном Београду
ка царева Владимира граду,
дозивала црног калуђера,
у Солуна светог Димитрија,
све му Коча право казивао,
што је тужан греха учинио,
одма Коча Богу душу дао...

© Тодор Моллов, съставител
=============================
© Електронно издателство LiterNet, 04.02.2021
Български фолклорни мотиви. Т. ІV. Хайдушки песни. Съст. Тодор Моллов. Варна: LiterNet, 2006-2021