* * *

Хайдушки грях

Поболе се Вуче од Солуна,
па ми лежи за девет године,
нит умира, нит му боље бива.
Кроз коске му трава проницаше,
а кроз уста муве пролићаше.
Пита њега остарела мајка:
- Ој, Бога ти, Вуче, мили сине,
кад те питам, право да ми кажеш -
шта си толко греха сагрешија,
те ти лежиш девет годин дана,
нит умираш, нит ти боље бива,
кроз коске ти трава проницује,
а кроз уста муве пролићују?
- Ој, Бога ми, остарела мајке,
кад ме питаш, право ћу ти кажем.
Кад смо били горе у ајдуци,
увлегомо у теј беле цркве,
уватимо црни калуђери,
вечне смо ги муке ударили
да ни дадат оној бело благо.
Је л' немаше, је л' не даше.
Па пођомо дома да идемо;
маша очи горе у кубета -
у кубета један шарен сандук.
Па говори дружба на дружину:
- Удри, Вуче, руке ти отпале,
зар не видиш ге благо остаде?
Кад се баци горе у кубета,
сандук прсну на четири стране.
Није било оној бело благо,
но е била коса девојачка,
и у косу Петка и Недеља.
Петка куне, а Недеља плаче:
- Здраво, Вуче, чету четуваја
по Крајине, прокај сињо моро;
док отидеш до своји дворови,
па се, Вуче, слогом поболеја,
па лежаја за девет године;
нит умреја, нит ти боље било,
кроз коске ти трава проницала,
кроз уста ти муве пролићале!
Тој ми збори, а с душу се бори,
тој изрече, а душу испушти!...

© Тодор Моллов, съставител
=============================
© Електронно издателство LiterNet, 04.02.2021
Български фолклорни мотиви. Т. ІV. Хайдушки песни. Съст. Тодор Моллов. Варна: LiterNet, 2006-2021