* * *

Невеста пренася сватба през море/река

Фала богу, фала јединоме,
запросија Раде младожења,
запросија ту лепу девојку,
на далеко преко Саве воде,
прстен дава, свадбу уговара.
Сабраја ми две ките сватове,
право иде за лепу девојку.
Када беше куд те Саве воде,
Сава вода била пресушила,
па узеше ту лепу девојку.
Кад се били натраг повратили,
Сава вода била дотекнула,
дотекнула мутна и крвава,
нико не сме њу да гу прегази.
Говорија куме и старејко:
- Куј се жени, он нека гу гази!
Загазија Раде младожења,
пренеја ми кума и старејка,
и пренеја две ките сватове,
пренесе ми два млада девера.
Кад се врати сас лепу девојку,
када беше на половин Саве воде,
ту је стигла ала аловита,
уватила коњу све четири ноге.
Извади Раде саблю из ножнице,
те гу пушћа коњу низ копита,
те погуби алу аловиту.
Пушти коњу све четири ноге.
Каде врати саблю у ножнице,
не ми тура саблю у ножнице,
но ми убоде своје живо срце,
па говори Раде младожења:
- Чујеш ли ме, ти лепа девојко,
дај ми мене ту танку мараму
да превежем моје живо срце,
докле не ми џигерица испала!
Ту ми даде та лепа девојка,
ту ми даде ту танку мараму
те превеза своје живо срце.
Кад излезе из те Саве воде
говорија Раде младожења:
- Чујете ли куме и старејко!
Просто мене ја дома да идем?
мајка стара не може да ве дочека!
Говорише куме и старејко:
- Иди, вели, Раде младожењо!
Летну Раде како звезда преко ведро небо.
Кад увлезе у своје рамне дворе,
излегла му она стара мајка:
- Камо, синко, кићени сватови?
- Ете ги иду, мајко, боље да не дођу!
Кад се скиде од коња, џигерица му паде.
Кад ми виде остарела мајка,
једнак јадна шуму уватила.
Успеја се Раде младожења,
успеја се на те високе куле,
и једнак је Богу душу даја.
Кад су били сватови приближали
говорила та лепа девојка:
- Чујеш ли ме куме и старејко!
Ви идите сваки у своје дворе,
ја ћу да идем у Радине дворе,
Рада се је млади погинуја!
Они отоше сваки у своје дворе,
она отиде у Радине дворе,
редом тражи Раду по дворове,
сам се дора по авлији шета;
нигде не може Раду да нађе.
Кад се успе на високе куле,
Рада лежи мртав у високе куле.
Она остаде јадна више главе,
те му рони оне бистре сузе.
Сузе Раду биле покапале,
прокапале и га пробудиле;
говорија Рада младожења:
- Пусте остале моје беле куле!
До данаске несте прокапале,
од данаске да ћете пусте да останете,
те за то сте данас прокапале!
Говорила та лепа девојка:
- Несу, Радо, твоје беле куле,
но су, Радо, моје бистре сузе!
Говорија Рада Младожења:
- Чујеш ли ме ти лепа девојко!
Тури руке у свилне џепове
па извади те жуте дукате,
те ми слегни у нове чаршије
те закупи једно тесте свеће,
те запали редом око мене,
да не би се душом раскрстија!
Тури руке лијепа девојка,
тури руке у свилене џепове
те извади те жуте дукате,
па отиде у нове чаршије
те закупи једно тесте свеће,
па запали редом око Раде,
па извади оно остро нојче
те убоде своје живо срце:
- Лежи, Радо, заједно да лежимо,
од данаске за дана довека!
Пре Раде је душицу издала.

© Тодор Моллов, съставител
=============================
© Електронно издателство LiterNet, 24.07.2020
Български фолклорни мотиви. Т. ІII. Юнашки песни. Съст. Тодор Моллов. Варна: LiterNet, 2009-2020