* * *

Невеста пренася сватба през море/река

- Бере свате Рада младожења,
свате бере, оће да се жени,
ће у зима у Орида града.
Ни је близу, ни врло далеко.
Далеко је до седем конака.
Собра Рада до петстотин' свата
К'д пођоше петстотину свата
К'д пођоше у Орида града,
испрођоше два конака места,
нигда воде они не нађоше,
да би пили и коње напојили
и да би се по лицу измили.
Па одоше јоште једног дана,
опет они воду не нађоше.
'Итно иду колико год можу,
да би стигли до Саве рејеке.
К'д приспеше до ријеке Саве,
што да виду чуда големога!
Сава река беше пресанула,
да с' напију воде не нађоше,
да с' омију и коње напоју.
'Итно иду колико год можу,
да отиду у Орида града.
К'д отоше у Орида града,
отидоше за седмога д'на.
Ту сватови коње напојили,
ту су они бело лице умили,
а и ладне воде се напили,
и добро и' претељ дочекао.
- Пијте, ете, и веселите се,
пијте, ете, неделицу дана.
Кад се веће наврши недеља,
тад пођоше кићени сватови
и узеше лијепу девојку.
Све сватове даром дариваше,
дариваше свилнијем кошуљам,
законицам по три лакта чове,
младожењи коња и девојку.
Кад пођоше из Орида града,
зурне свиру и гочеве бију.
Кад приђоше до ријеке Саве,
што да виду чуда великога, -
силна Сава беше дотекнула,
дотекнула мутна и кървава,
дрва ваља и камење носе!
Застадоше кићени сватови,
па позваше кума и старејка:
- 'Одте овамо, куме и старејко, -
како ћемо воду да прођемо?
Бог убио кума и старејка,
они велю: - Нама брига није,
ко се жени, он нас нек' пренесе!...
Врло Ради не драго му беше,
па се скиде од доброга коња,
стеже коњу до седем колана,
па се баци дори на рамена,
да загази у дубоку воду.
А девојка из кочије гледа,
па дозива два ручна девера,
два девера, два брата рођена:
- Зовите ми Раду младожењу!
Па одоше два ручна девера,
те позваше Раду младожењу.
И он приђе к лијепој девојки.
Па му вели лијепа девојка:
- Чујеш ли ме Радо младожењо,
срам је мени тебе да погледам,
а него ли с тобом да беседим;
време дође, па ћу да беседим!
Как ћеш газит преко реке Саве, -
ће загазиш, али ће се удавиш!
Но се врати код мојега оца,
код мог оца, а деде твојега.
Куд 'ранија неделицу дана,
раниће те још неделю дана.
Твој је деда врло чорбаџије,
он имаде шестедесет чифлака,
жито има шестедесет анбара,
вина има шестедесет виница.
Раниће те три године дана,
раниће ти и петстотин свата,
а него ли три-четири дана, -
докле мало вода да преса'не,
па кад буде вода за газење,
проћићемо и двори отићи!
Кад саслуша Рада младожења,
што говори лијепа невеста,
њему врло ово зазор буде.
Не послуша, у воду загази
и дорату своме говораше:
- Давран доро, давран, добро моје,
ће да газиш у дубоку воду!
Кад бијаше до половин' реке,
још се види Рада на дорату,
од пол реке више се не види.
Тад се Рада натраг поврнуо.
Па довати кума и старејка,
пренесе и' преко воде Саве,
потом зађе по реду сватове,
те пренесе свију до једнога.
Па се врати за лепу невесту;
врло се је коњу досадило,
колани се њему опуштили.
Срам је Ради коња да престегне,
да престегне коња за девојку,
па укачи девојку на коња.
Кад бијаху до половин' реке,
на несрећу коњиц се подсапе,
подсапе се и шћеше да падне.
Рипи Рада са коња у воду,
те задржи лијепу невесту;
а кад рипи са коња у воду,
сама сабља из ножнице изиђе,
те је Раду мало посијекла, -
ни је мало, ни је врло много,
види му се бела џигерица.
Кад угледа лијепа невеста,
узронила сузе низ образа:
- А вај, Радо, до Бога једнога,
што погину младо и зелено!
Най ти, Радо, бурунџук мараму,
да утегнеш твоје люте ране,
јер неможеш из воде изићи.
Рада узе биринџук мараму,
те утеже своје люте ране,
и искочи из дубоке воде.
Па говори куму и старејку:
- Чујете л' ме куме и старейко,
врло сам се јадан поболео,
ја ћу ићи напред пре сватова,
да потребим сватовима конак,
јер ја немам ви оца, ни брата,
који би нам конак почистили,
за то ићу конак да уготовим,
па ћу изић вама на кршију.
Пуштише га куме и старејко,
па тад пође Рада младожења,
па говори дори дебеломе:
- Море доро, пусти да останеш,
ево веће дванајес година,
како сам те ја тебе купио,
до сад нигда ни си сапео,
и ни си ме до сад обалио!
Сад ли нађе време да се сапнеш,
да се сапнеш, главу да ми изгубиш?
Вриском дора њему беседио:
- Чујеш ли ме, Рада господару?
Врло ми се беше досадило -
пет стотину свата ти пренесо',
хиљаду само пута препливао,
препливао ту дубоку воду,
да ми беху колани стегнути,
бељким и сад не би се сапео.
Стегни ми сад сви седем колана
и престегни твоје люте ране,
до вечера дома ће те однесем.
Стеже Рада своје люте ране,
коњу стеже до седем колана,
па се баци дори на рамена;
мегдан беше за седем конака,
он га однесе за једног' дана.
Отдалеко мајка га 'пазила,
у близу му коња доватила: -
Добро дође мили сине Радо!
- Добро нађо моја старо мајко?
- Мили сине, младожењо Радо,
камо ти и' кићени сватови?
Рада њези ништа не беседи,
но се скида са доброга коња,
па отиде горе уз стубице,
а мараме одлабаве му се,
и црева му низ стубе пођоше.
Кад су успе горе на чардак,
те да легне на мека душека,
џигерица пред њега паднула.
Мајка пође по њега на стубе,
кад угледа црева па стубици,
помами се, увати планине.
Рада лежи на мекој постељи,
од дан' на дан до седмога дана,
седмог дана сватови дођоше,
а нема га Рада на кршију,
как' што рече сватове да чека.
Скидоше се свати у авлију,
али нема нико' у авлији.
И невеста из кочија сиђе,
одма пође горе уз стубице
и угледа црева уз стубици.
А кад оде горе на чардака,
виде Раду на мекој постељи
и пред њиме џигерица лежи,
бере душу Рада младежења,
душу бере, оће да изда'не.
И невеста тада га открила,
па му вели његова невеста:
- Гајрет Радо, гајрет добро моје!
Радо отвори очи, те погледа.
Кад угледа лијепу невесту,
сузе рони низ бели образе,
сузе рони, а душом се бори.
Па говори лијепа невеста:
- Чујете ли, куме и старејко,
остављам вам' тежког аманета,
да и мене с Радом закопате,
закопате у једнога гроба, -
судно било за ме да погине,
и ја с њиме 'оћу погинути!
Па довати саблю са чивије,
удари се посред срца жива,
па говори Ради младожењи:
- Лежи, Радо, оба да лежимо.
То изусти, с Радом душу пусти.
Па узеше кићени сватови,
узеше и' оба закопаше,
закопаше Раду више цркве,
а невесту доле из под цркве.
Изникнуле две беле лознице,
више цркве грање саставиле,
своји листи у једно саплеле.
'Жалости се они загрлиле.
То су били Рада и невеста.

© Тодор Моллов, съставител
=============================
© Електронно издателство LiterNet, 24.07.2020
Български фолклорни мотиви. Т. ІII. Юнашки песни. Съст. Тодор Моллов. Варна: LiterNet, 2009-2020