* * *

Убийството на Момчил юнак

Фала Богу, фала јединоме,
седи Момчил на добре вечере,
па ми гледа своју верну љубу;
љуба седи сетна, невесела.
- Чујеш ли ме, моја верна љубо!
Што ми седиш сетна, невесела?
Да ли немаш ништа за пијење?
Да ли немаш ништа за једење?
Да ли ти је рухо овејтало?
Је ли јунак према тебе несам?
Тад ми она кучка проговори:
- У твоје здравље ја све доста имам,
имам, каже, да једем и пијем,
не ми, каже, рухо овејтало,
ти си јунак добър према мене
и бољега не тражим од тебе,
но ме, каже, за љубу не гледаш,
имаш, каже сестру ЈЕфросиму,
она испраћа, она причекује,
и мене ме за љубу не гледаш.
Тада Момчил сестре преговори:
- ЈЕфросима, моја мила сестро!
На јутрењу ти немој да устанеш,
јутре коња немој да ми справиш,
нека устане моја верна љуба,
нека устане и коња нек ми справи,
нека справи е да гу Бог убије.
Љуба ми се диже на јутрењу
и рано му коња присправила:
крила дору била изгорела,
што му остало, под колан везала,
припасала му девет колана,
и сва девет на пола пресече,
и десети мало му опаса.
Кад се диже Момчило војвода,
она коња на мегдан изнесе.
Момчил коња не кте да погледа,
но га јаш у кај што га јасаја,
ка што му га сестра износила,
па он чека сабљу да му изнесе.
Љуба му је тада одговорила:
- Што ће теби сабља да ти тежи,
доста имаш сас себе дружину,
девет брата и дванајес братанца.
То зборише и коње отргоше.
Тад му збори најмлађи братанац:
- Срамота је, мој чича Момчило,
тако јунак без сабље да иде.
Па отоше у гору планину,
отидоше и лова ловише.
Она једнак књигу написала
и пратила краљу Вукашину:
- Ако оћеш Момчила уфатит
данас сам га гафиљ испратила,
испратила у планину без сабље.
Краљ погледа ону ситну књигу,
књигу гледа и војску прибира,
па ми слезе на воду Бојану
де ће Момчил коња да напоји,
ту је војска воду претиснула.
Лов ловише до половин дана,
и кад коњи воду затражише,
излегоше из горе планине
на Бојану коње да напоју.
Што да виду, чудо и големо:
све је војска претиснула воду.
Момчил пита браћу и братанце:
- Што је, каже, оволика војска,
што ја хабер од никога немам,
кад год је, вели, кавга имала,
ја сам први у свако место бија,
први бија и земљу умирија,
а данас ја хабера да немам.
Онда Момчил ћаше да се врати,
да се врати и сабљу да узне.
Тада вика најмлађи братанац:
- Како можеш од срама да се вратиш,
ја сам теби јутрос говорија:
срамота је јунак без сабљу да иде.
Нема куде Момчило војвода,
те слегоше на воду Бојану,
и они ги пута пропуштише
докле ови коње напоише.
Када ћеју натраг да се врату,
опколи га она силна војска.
Кад се Момчил натраг обрнуја,
девет брата њему погинуше,
девет брата и дванајес братанца,
па удара дору дебелога
да га изнесе из оне ситне војске.
Све колани од дора попуцаше,
Момчил паде на ту црну земљу,
па ми рипи на лагане ноге,
па удара ногом и песницом,
но без сабље, каже, фајде нема;
па ми утече на лагане ноге,
право бега у своје дворове.
Кад отиде пред своје дворове,
катанцима врата затворена.
Тада поче Момчило да вика:
- Авај, каже, сестро Јефросимо!
Не дај, каже, сестро ЈЕфросимо,
оћу вајан ја да ти погинем!
- Немог', брате, гајрет да ти учиним!
Бог ти убија твоју верну љубу,
лоше ме је, каже, преварила,
она рече да ће ме поиште,
на скут њојан дремка ме уватила,
и везала ми косе за дирека.
- Тргни, сестро, и косе искуби,
косе тебе оћеју да никну,
брата више не можеш видети.
Истргнула она русе косе,
па довати једну трубу платно,
па премете испреко дувара;
довати се Момчило војвода,
Таман ћаше јунак да прескочи,
ту му стаса она верна љуба,
па пресече оно бело платно.
Момчил паде и војска допаде,
уватише живога Момчилу,
онде искају њега да га изгубу,
тад ги Момчил бија говорија:
- Немојте ме, каже, загубити,
нека дође краље Вукашине,
да ја њему један аманет оставим.
И они га жива оставише
докле дође краље Вукашине.
Када дође краље Вукашине
тад му Момчил бија говорија:
- Чујеш ли ме, краље Вукашине!
Што кривицу ти у мене нађе
те данас ти мене да погубиш?
Поклони ми, каже, мојега живота.
Краљ се био нијет учинио
да Момчилу поклони живота,
ту му дође Тодоре везире:
- Оћеш, каже, краље Вукашине,
поклонити Момчилу живота?
Докле Момчил отвори своје дворе,
те он узме своју остру сабљу,
прво богме тебе загубиће,
и по тебе загубиће и нас.
Не смеше га богме да пуштију.
Виде Момчил да ће века да промени.
- Чујеш, рече, краље Вукашине!
Моју љубу за љубу не узни,
но ти узни моју милу сестру;
ако Бог да тебе мушко чедо,
видећеш ти јунака сас очи.
Чим Момчило променија века
једнак љуба дворе отворила,
ту увлезе краље Вукашине,
па се пење на кулу његову.
Што Момчилу таман беше за одење,
краљ ми излезе горе на колена;
па он седе у столу Момчилову,
што Момчилу таман беше за седење,
Вукашину ноге на земљу не такињу;
узе калпак па тури на главу,
што Момчилу на вр главе беше,
Вукашину на раме му паде;
па обуче његову доламу,
што Момчилу беше до колена,
Вукашину вуче се по земље
- Авај, каже, до Бога једнога!
Што ме мене љуто преварила
те загуби таквога јунака,
мене неће три дана да држи!
Ту гу рече краље Вукашине:
- Али волиш сабљу да ми љубиш,
али ноћас сву ноћ да ми светиш?
Превари се, изеде гу змија,
па му она њему одговорила:
- Волим, каже, сву ноћ да ги светим!
а некма ли сабљу да ти љубим.
Краљ ми прати лале и везире
те ми узе лоја и катрана,
па гу умаза лојем и катраном,
па привеза добро за дирека,
па запали онем живем огњем;
она гори и он вино пије,
док ми дође до оно бело лице,
тад је она била говорила:
- Не дај, каже, краље Вукашине!
Доста си ги пута пољубија!
- Нека гори, док би изгорело,
што си мене љуто преварила
те погуби оваквога јунака!
Па он узе Момчилову сестру,
њу гу узе за вијерну љубу.
Бог му даде једно мушко чедо,
мушко чедо, Краљевића Марка.
Кад је Марко бија одраснуја
опазија ЈЕфросиму мајку
како му је она невесела,
невесела ал по више жалостива.
Он је мајку по Богу заклеја,
ем по Богу, ем у своју главу,
да му каже што је невесела,
невесела и по више жалосна.
Тад је она њему показала:
- Кад сам вајна ја девојка била,
твоје је тајко мојега брата убија,
мога брата и твојега ујца,
по имену Момчилу војводу,
и мене је тада заробија,
кај робињу за љубу узеја,
па ме жао за мојега брата,
зато сам ти, сине, невесела,
зато сам ти ја јадна жалосна.
Кад је Марко мајку саслушаја
њему било врло зазор дошло,
одма Марко оца оставија,
па отиша у града Прилипа,
и тамо је дворе направија,
и од тада у њима остаја,
ту је Марко бија живуваја.

© Тодор Моллов, съставител
=============================
© Електронно издателство LiterNet, 22.07.2014
Български фолклорни мотиви. Т. II. Балади. Съст. Тодор Моллов. Варна: LiterNet, 2006-2014
Български фолклорни мотиви. Т. IІІ. Юнашки песни. Съст. Тодор Моллов. Варна: LiterNet, 2009-2014