|
Настройки: Разшири Стесни | Уголеми Умали | Потъмни | Стандартни
* * *
Хайдутин - кръстник на сестрино дете
Изгуби се пашина јабука
у Будиму граду бијеломе.
Пушта паша лакога телала,
телал виче по Будиму граду,
да се један за другога јемчи.
За којега јемац не изиде,
хоће њега паша погубити.
Све се један за другога јемчи,
све богати те за богатога,
сиромаси један за другога.
За једнога јемац не изиде -
за јунака мајстора Манојла.
Баш га паша погубит' хоћаше,
но побјеже мајсторе Манојло;
он довати пушку по сриједе,
одметну се горе у планину,
хајдукова три године дана.
Узаптио државу Будимску,
свуда друме, куд су скеле ишле -
нит' се дава женит', ни удават',
нит' мирија ка цару да прође,
ни трговац да тргује с благом,
нит' хаџија да иде на ћабу.
А долазе млоге давуџије
у Будиму паше на дивана:
- Аман, пашо, види ни золума
од курвића мајстора Манојла.
Ето данас три године дана,
како се је курвић одметнуо,
хајдуковат' горе по планина,
узаптио државу Будимску,
све друмове, куд скеле пролазе -
нит' се дава женит' ни удават',
нит' мирија царева да прође,
ни трговац да тргује с благом,
нит' хаџија да иде на ћабу!
Кад то чуо паша од Будима,
он ми пушта лакога телала,
виче телал по Будиму белом:
- Је ли мајка родила јунака,
да увати мајстора Манојла,
да доведе паше на дивана -
ја л' живога паше да доведе,
ја л' од њега да донесе главу?
Даје паша три товара блага,
и даће му по санџака свога,
те да суди како паша суди!
Вика телал по Будиму белом;
ко би даље, чини се не чуо,
ко је ближе к земљи погледује
како расте трава на завојке,
како дојке у добре девојке.
Еле нема у Будим јунака,
да увати мајстора Манојла.
А зачула танана невеста,
мила кума мајстора Манојла,
те узимље једно мушко чедо,
мушко чедо, три године дана,
три године, и крштено било,
па одлази паше на дивана:
- Је л истина, наш пашо честити -
да ћеш дати три товара блага,
ко увати мајстора Манојла?
Ал' говори паша од Будима:
- Веруј, млада, Бога јединога,
што ја рекнем, порекнути нећу.
Ко би мене њега уватио,
те довео жива на дивана,
ја л' од њега да донесу главу,
дао бих му три товара блага,
и дао бих по санџака мога,
те да суди, како ја што судим!
Превари се танана невеста,
мила кума мајстора Манојла,
узе чедо, оде у планину.
Редом виче горе по планина,
по планина, куд Манојла кажу,
по имену кума крштенога:
- Де си куме, мајсторе Манојло?
Ето данас три године дана,
како њијам чедо некрштено,
све ја чекам кума крштенога
ради Бога и закона свога.
То дочуо мајсторе Манојло,
и по гласу познавао куму,
па он сиђе озгор из планине,
те он нађе своју милу куму.
Узе куме кумче из наруча,
љуби јунак кумче у наруче,
њему кума пољубила руку,
по закону и образ и руку,
па појдоше ка бијеле цркве.
Кад су били белом манастиру,
изиоди стари игумане
и са шњиме попе свештениче,
те сретоше мајстора Манојла;
у оба се хајдук благосови,
обојице пољубио руке,
они њему пољубише лице.
Па су пред њим отворили цркву,
најпре уђе стари игумане,
па за њиме попе свештениче;
најзад оде мајсторе Манојло
и он носи кумче у наруче.
А проклета кума Манојлова,
где се кучка натраг поврнула,
и за собом затворила врата,
па привика што је глас доноси:
- Овамоте, Турци јаничари!
Ет' овамо мајстора Манојла,
у цркву сам њега затворила.
Кад то виде мајсторе Манојло,
он потрже мача зеленога,
да посече стара игумана
и онога попа свештеника,
још хоћаше кумче у наруче,
ал' говори стари игумане:
- Немој, брате, ако Бога знадеш!
Ел' тако ми Бога истинога,
за то, брате, ништа знали несмо".
Тад' верова мајсторе Манојло,
па поврну мача у ножице,
а потеже тежка буздохана,
њега диже, а Бога помиње:
- Јаки Боже, опрости ми греха:
хоћу цркве да саломим врата.
Ако Бог да и срећа јуначка,
те побегнем здраво у планину,
боља ћу ја саградити врата,
боља врата од сухога злата!"
У те речи мајсторе Манојло
и врата се отворише сама,
те искочи мајсторе Манојло.
Разгледује тамо и онамо,
ал' пред црквом нигде нико нема,
сал његова она мила кума,
и она се протурила стеном.
Кад то виде мајсторе Манојло,
прекрсти се и Бога помену:
- Фала тебе, самотворитељу!"
Па се врну у бијелу цркву,
те он крсти оно мило кумче,
крсти кумче и крштено било;
кумче онде био оставио.
Он изађе пред бијелу цркву.
те дарива своју милу куму:
тура њојзи два дуката жута
на рамена, ка' све на камена,
па с' удара с пете у дупета,
право оде опет у планину,
грђи золум после паше ради.
неуточнено - Косово; инф. Анђелко Вуковић (Вук Стеф. Караџић.
ІІІ, 1823, № 20; =Вук Стеф. Караџић. Српске народне пјесме. Беч, III, 1846, №
45; =Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици
смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987,
Просвета. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846, Београд, 1988, №
45 - "Мајстор Манојло"; =Народна књижевност Срба на Косову: Јуначке
песме. /Антологија, приредио др Владимир Бован. Приштина : НИРО "Јединство",
1980, № 40 - "Мајстор Манојло").
© Тодор Моллов, съставител
=============================
© Електронно издателство LiterNet, 06.08.2014
Български фолклорни мотиви. Т. II. Балади. Съст. Тодор Моллов. Варна:
LiterNet, 2006-2014
Български фолклорни мотиви. Т. IV. Хайдушки песни. Съст. Тодор Моллов. Варна:
LiterNet, 2006-2014
|