* * *

Спор и клетви между етърви

Фала богу, фала јединоме,
имала мајка два нејака сина,
па ги мајка муком пораснула,
сас преслицу и сас десну руку,
док је децу мајка одраснала,
докле су гу до женидбе дошли.
Фала богу, фала јединоме,
па ги мајка онда оженила,
и узела до две миле снаје:
Виду Винку, Давиду Ковиљку.
Једаред су добро живувале,
живувале три године дана,
разболе се невестица Винка,
разболе се и оће да умре,
па дозива своју јетрвицу:
- Ој, Ковиљка, сестро моја мила,
ја болујем и оћу да умрем,
аманет ти сиротица моја."
Па говори своје јетрвице:
- Кад ћеш, селе, кошулю да кројиш,
твом Маринку покроји кошулю,
моме Мирку закрпи кошулю,
нека знаде што је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема.
Кад ће, селе, недеља да дође,
ти ћеш, селе, на сокак да одиш,
па ћеш, селе, међ друге да идеш,
твог Маринка посади на крила,
а мог Мирка на землю до тебе,
нека знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема.
Кад ћеш, селе, на Васкрсење д' идеш,
кад ћеш, селе, у цркву да пођеш,
твог Маринка у наруче да узнеш,
мога Мирка за руку поведи."
Па је умрла невестица Винка,
и јостави она лудо дете,
лудо дете а својега Мирка,
и ми она њега мотњо жали.
Ковиљка је јорданско колено,
кад је она излегла међ друге,
свог Маринка посади на землю,
а док Мирка посади на крила;
а када је Васкрсење било,
покроји ги једнако одело,
оба деца за руку поведе,
и обадва у цркву унесе,
нико не зна да је сиротица,
и да Мирко своје мајке нема.
Па ги стрина и до њи порасла,
док су деца и до војске дошли,
оба два их стрина испратила,
како Мирка тако и Маринка.
Кад је прва борба започела,
пушка пуче и уби Маринка.
Кад је било кући да се врати,
истрчала она мила стрина,
загрлила она свога Мирка:
- Оди, Мирко, да загрли стрина,
нема стрина својега Маринка!"
Како изусти, тако душу пусти.

=============================
© Електронно издателство LiterNet, 10.12.2012
Български фолклорни мотиви. Т. ІI. Балади. Съст. Тодор Моллов. Варна: LiterNet, 2006-2012