ПРОЗОР

web

Подижем се да дохватим прозор.
Иза њега су жене - обле, лепе.
Колико желим да их видим!
Када бих могао да се попнем уз зид,
или да су ту моји пријатељи, па да ме подигну.

А како се само јуре - јурњава подсећа
на повратак стада у сутон.
И кроз какав левак је господ груди наливао,
када се њихово њихање чак и на улици чује.

Пузи црвени мрав и негде у подне
стићи ће дотле и умреће на прозору скренувши памећу због усхићења.
Поново се подижем и гребем по зиду,
а тело као да гаси креч - тако гори изнутра.

У животу сам увек долазио до прозора. И толико.
Исплазивши језик, касније једва задржавам дах.
А нема ко да ти руку да, и нема ко да воду скрене
ка суши, где се моја нада као риба задихала.

Али узалуд се мучим! Ко да ти помогне
да све видиш - ту, на небу, али у бескрају уметности.
И зашто се тако често између себе питамо ко је песник?
И зашто стојимо један испред другог подигнути на прсте?