ПРЕД ЗИДОМ ПЛАЧА

web

Притиска неисплакан плач -
санта леда таложена на само дно душе.

Одавно сањам
луку вечности - Јерусалим.
Да седу главу сагнем
пред библијским зидом плача.

Кајање своје да исплачем
због свега пропуштеног, развејаног,
упропашћеног, разбијеног,
што сам неповратно изгубила.

И најзад је дошао час
божанског олакшања.
Лице марамом сакрих,
дубоко се у себе повукох.

И таман да исплива бол,
изливена у благодатне сузе...
Крај мене силуета застаде
и стаде да главом о зид удара,
као да жели камен лобањом да разбије.

Једна ружна жена,
коју је судбина сажвакала и испљувала
дошла из неке забити
да се овде исплаче.
Крајичком ока назрех како цвили, стење, како дрхти
страдање света, лично.

Тако мој плач престаде
као што у позну јесен престане киша и снег падне.
Прихватих то као више знамење:
- Распеће те чека.
тебе и туђи бол.
И све што видиш као пророк да тумачиш.
И утеху никад да не пронађеш.

21. април 1993, Јерусалим